TRČI, JORGOVANKA, TRČI
Trči, Jorgovanka, trči je fascinantno delo autora Danijela Aproa koje čitaoce uvodi u nepredvidljivi svet slobodnih asocijacija. Radnja romana, inspirisana novinskim člankom, neprestano se menja i vraća se svom izvoru, postavljajući izazov čitaočevom interesovanju. Danijel Apro je, pišući Trči, Jorgovanka, trči, morao da bude izuzetno vešt kako bi održao pažnju čitaoca kroz sve te ponavljanja i varijacije, a da pri tome ne bude monoton. Njegovo umetničko umeće ogleda se ne samo u sposobnosti da se igra sa čitaočevom radoznalošću, već i u načinu na koji roman otvara vrata ka različitim interpretacijama kroz beskrajne asocijacije i reference. Danijel Apro nam je kroz ovaj roman ponudio ogledalo koje, možda, ne želimo uvek da gledamo, ali nas neprestano podseća na ono što zaista jesmo.
Radnja romana zasniva se na predlošku preuzetom iz novina, a onda se poput kovitlaca slobodnih asocijacija niže gotovo unedogled zaustavljajući se tek nakon što se vrati u samu sebe, odnosno u tekst iz kog je iznikla. Ovako postavivši roman, Danijel Apro je apsolutno morao da bude siguran u sopstvenu veštinu da će održati čitaočevo interesovanje i njegovu pažnju kroz ponavljanja i varijacije, te da ni na jedan trenutak ne bude dosadan. I uspeo jeu tome, ne samo stoga što se neprekidno poigrava s čitalačkim radoznalošću i očekivanjima, već i stoga što se svakome ko prepoznaje makar jednu u beskrajnom nizu asocijacija i referenci koje roman nosi, konstantno otvaraju vrata koja ga vode ka mreži mogućih značenja. Trči Jorgovanka trči je tek smeh u tami, kako reče Nabokov. On je kikot dvorske lude koja gleda kako jedan svet nastaje i nestaje istovremeno. On je ogledalo koje nam pokazuje kakvi zapravo jesmo, a mi to ne shvatamo. I to je samo naš problem.
