TE NEZNANKE, PATRIK MODIJANO
„Čula sam kako se otvara i zatvara jedna fioka. Zatim je prišla da ugasi sijalicu na polici sa knjigama. Sada, kada smo se našle u polumraku, sela je pored mene na kauč. Lagano mi je masirala čelo, obrve, kapke, slepoočnice. Uplašila sam se da ću zaspati i da ću joj, u snu, poveriti onaj san koji sam tako dugo čuvala za sebe: Rene, pas, izgubljena fotografija, klanica, topot konjskih kopita rano izjutra. A eto, našla sam se na ležaju u ulici Dombal broj 7. Nije to samo slučaj. Ako budem želela da saznam nešto više o njegovim svetlostima i senkama – kako ih je nazivao doktor Bod – moraću da ostanem u kraju još neko vreme...“
