LIPE NE MIRIŠU UVEK ISTO
Roman Lipe ne mirišu uvek isto Miroslava Vasina već samim naslovom sugeriše dvojnost, svojevrsni dualitet utkan u stvari, države i ljude, jer u svemu postoje dva pola i dve krajnosti. Kroz likove ovog romana, autor je u konstantnoj potrazi za balansom, merom, simetrijom, duboko uveren da ivice mogu biti zaobljene i ublažene humanim osećanjima, samo ako se ruka pruži kad se čini da spasa nema.
>Čurug, kao jedno od najvećih i najmnogoljudnijih vojvođanskih sela, biće centralna figura i poprište porodične sage Šovljanskih: tri generacije biće nosioci epoha čiji su bili savremenici i svedoci važnih istorijskih događaja – od vremena pre Velikog rata pa do Svetske ekonomske krize nakon Drugog svetskog rata.Iako omeđen ratnim zbivanjima, ono što je u romanu naglašeno ipak nisu prikazi ratnih scena, već efekta kakav on ima, centralizovan u Čurug i predstavljen kroz suživot Srba i Mađara. Promene ratne sreće diktiraće i promenu odnosa između ova dva naroda intenzivirajući osećanja, kako dobra, tako i ona loša koja često vode u surovost – zabeleženu i sa jedne i sa druge strane.Autor veruje da je sloga ipak moguća i to prikazuje odnosom dveju porodica: Šovljanski i Čordaš, koji su se međusobno voleli, poštovali, zajedno patili i spašavali jedni druge kad je to bilo najpotrebnije.Nažalost, uvideti da je čovek ipak samo čovek, a da su sve ostalo nijanse koje nas ne određuju uvek shvatamo kasno. Autor upozorava:I nije se razlikovao lelek koji se čuo sa pravoslavnog groblja od jaukanja koje je bolno odjekivalo sa katoličkog…I ne mirišu lipe uvek isto, ali čovek nikada na svoju ljudskost zaboraviti ne sme.Do velikog zvona!
>Čurug, kao jedno od najvećih i najmnogoljudnijih vojvođanskih sela, biće centralna figura i poprište porodične sage Šovljanskih: tri generacije biće nosioci epoha čiji su bili savremenici i svedoci važnih istorijskih događaja – od vremena pre Velikog rata pa do Svetske ekonomske krize nakon Drugog svetskog rata.Iako omeđen ratnim zbivanjima, ono što je u romanu naglašeno ipak nisu prikazi ratnih scena, već efekta kakav on ima, centralizovan u Čurug i predstavljen kroz suživot Srba i Mađara. Promene ratne sreće diktiraće i promenu odnosa između ova dva naroda intenzivirajući osećanja, kako dobra, tako i ona loša koja često vode u surovost – zabeleženu i sa jedne i sa druge strane.Autor veruje da je sloga ipak moguća i to prikazuje odnosom dveju porodica: Šovljanski i Čordaš, koji su se međusobno voleli, poštovali, zajedno patili i spašavali jedni druge kad je to bilo najpotrebnije.Nažalost, uvideti da je čovek ipak samo čovek, a da su sve ostalo nijanse koje nas ne određuju uvek shvatamo kasno. Autor upozorava:I nije se razlikovao lelek koji se čuo sa pravoslavnog groblja od jaukanja koje je bolno odjekivalo sa katoličkog…I ne mirišu lipe uvek isto, ali čovek nikada na svoju ljudskost zaboraviti ne sme.Do velikog zvona!
