SVETI PETAR ATONSKI U VIZANTIJSKOJ I JUŽNOSLOVENSKOJ TRADICIJI

Pred piscima koji pokušavaju da objave „ono što je čovek dužan radi ljubavi Božje činiti nasamo” (Sveti Onufrije) nalaze se nekolika rešenja.

U kratkom Žitiju Pavla Tivejskog Sveti Jeronim svoju nameru eksplicitno ograničava na to da ispriča početak i kraj Pavlovog života, jer o njegovoj „srednjoj dobi niko od ljudi ne može znati ništa”. S druge strane, Sveti Ata­nasije Aleksandrijski glavnu pažnju posvećuje unu­tarnjem razvoju Antonijeve ličnosti, ko­­­ji je narativno prikazan kao borba za sa­­vr­šenstvo. U ovako postavljenoj priči asketaviše ni­je jedino lice: njegova duho­vna bor­ba po­­sta­će prava, katkad naturalistički pri­­­­­­­kazana bit­ka protiv čudovišnih na­pa­da­­ča. Ovu kon­­cepciju, poput mnogih podviž­ničkih žitija, sledi i Žitije Svetog Pe­tra Aton­skog. Međutim, pisac Nikola svog junaka dodatno profiliše: veliki svetite­lji i Bogorodica od početka nagoveštavaju i određuju njegov asketski put, anđeo-hranitelj ga ne napušta do smrti, ovaj „skriveni sluga Gospodnji” na poseban se način objavljuje svetu, a potom biva proslavljen po svojim čudotvornim moštima.Poput hagiografa Nikole, i naš Teodosije je tri stoleća kasnije video „bes­po­­ročan, bezmetežan, besplotan i bestelesan, skoro anđeoski” život sve­to­gorskih isposnika i istakao ga kao vrhunski uzor svakome monahu. Uopšte nije isključeno da je, pišući ove redove u Žitiju Svetog Save, mislio i na prvog atonskog pustinožitelja. Doista, Sveti Petar, „atonsko svetilo”, koji je sve prevazišao „svetlošću trpljenja”, kako ga je docnije video i pesnik Genadije, nastavio je da obasjava tesni i mukotrpni, ali izabrani i željeni put svetogorskih i svih ostalih budućih podvižnika.