SUNCE I ČELIK

Jukio Mišima rođen je u samurajskoj porodici, bio je prožet kodeksom potpune kontrole duha i tela i odanosti caru – istim onim kodeksom koji je stvorio zen-budistički asketizam i samopožrtvovanje. Većina njegovih dela opisuje samoživu osionost i pokvarenost militarista iz tridesetih godina XX veka, kao nespojive sa samurajskim kodeksom. Mišimu su često nazivali ratobornim desničarom, zato što je držao privatnu „vojsku” nenaoružanih mladića, mada ona nikada nije učestvovala u nasilju i uveliko se razlikovala od uobičajenih desničarskih organizacija. Mišima je izuzetno cenio japanske borilačke veštine i ovladao je njima u nadi da će time odbraniti svoje telo od propadanja izazvanog starošću. Godine 1968. postao je kendo majstor petog stepena. Godine 1970. sa četiri kadeta iz svog Društva štita, posetio je komandanta Japanskih odbrambenih snaga, kako se zvanično naziva Japanska armija. Na njegov znak, kadeti su uhvatili komandanta i držali ga pod pretnjom samurajskim mačem, dok je Mišima zahtevao da se Trideset drugi puk okupi u dvorištu i sasluša njegov govor. Izašao je na balkon i pozvao vojnike da se zajedno s njim „dignu protiv posleratnog demokratskog sistema koji je Japanu oduzeo njegovu armiju i njegovu dušu”. Prekinuo je govor posle samo sedam minuta, pošto njegove reči nisu mogle da se čuju od zviždanja osam stotina razljućenih vojnika. Pošto se vratio u komandantovu kancelariju, izvršio je harakiri, a posle njega to je učinio i njegov glavni kadet Morita. U ovom fascinantnom dokumentu, jedan od najpoznatijih i najkontroverznijih japanskih pisaca stvorio je nešto što bi se moglo nazvati novom književnom formom. Novo je jer kombinuje elemente mnogih postojec´ih vrsta pisanja, ali se na kraju ne uklapa ni u jednu od njih.Na jednom nivou, to se može čitati kao izveštaj o tome kako je slabašan, knjiški dečak otkrio važnost sopstvenog fizičkog bic´a; „Sunce i čelik“ u naslovu su sami po sebi simboli kulta otvorenog neba i tegova koji se koriste u bodibildingu. Na drugom nivou, to je rasprava velikog romanopisca o odnosu akcije i umetnosti, a posebno o njegovoj sopstvenoj visoko uglađenoj umetnosti. Više lično, to je prikaz traganja jednog pojedinca za identitetom i samointegracijom. Ili opet, rad bi se mogao posmatrati kao demonstracija kako se intenzivna individualna preokupacija može razviti u duboku filozofiju života.Svi ovi elementi su isprepleteni Mišiminim složenim, ali uglađenim i gipkim stilom. Ispovest i samoanaliza, filozofija i poezija se na kraju spajaju da bi stvorili nešto što je samo po sebi savršeno i samodovoljno. To je književno delo koje je pažljivo oblikovano kao i Mišimini romani, a istovremeno pruža neophodan ključ za razumevanje njih kao umetnosti.Knjiga je dirljiv dokument i veoma je značajna kao pokazatelj buduc´eg razvoja jednog od najzanimljivijih romanopisaca modernog doba.