ŠTA KAŽEŠ POSLE ZDRAVO?
Džeder sedi za klavirom, a njegovi prsti lagano lutaju po klavirskim dirkama. I dok on tako svira, rolna hartije na kojoj su njegovi preci vrlo davno izbušili rupice lagano se okreće. Muzika ispunjava obrazac koji on ne može da izmeni, i ona je na trenutke melanholična, na trenutke vesela, ovoga časa neusklađena, već sledećeg prepuna melodičnosti. Tu i tamo on pritisne notu ili ubaci neku muzički frazu čiji zvuk može da se stopi sa onim što je zapisano ili da poremeti ujednačen tok sudbinske melodije. Na trenutke zastaje da se odmori jer ova rolna je deblja čak i od onih povelja sa zakonicima u nekom hramu. Ona sadrži zakone i proročanstva, napeve i tugovanke, Stari i Novi zavet: zaista veličanstven, krajnje prosečan, prilično dosadan ili sasvim jadan poklon koji su mu, delić po delić, podarili njegovi brižni ili nezainteresovani roditelji ili čak oni koji su bili ispunjeni mržnjom. On živi u zabludi kako je ta muzika samo njegova, a kao svedoka ima svoje telo koje se iz časa u čas, i iz dana u dan, od sviranja polako haba. U trenucima predaha, on ponekad ustane da se nakloni ili da primi zvižduke od svojih prijatelja i rođaka, koji, takođe, veruju da on svira neku svoju pesmu.
