SRCE U PUSTINJI

Pesnik Zoran Marošan odbija da automatski deklamuje već odavno sročena učenja: naprotiv, on osvetljava stalne pesničke teme, kako bi potencirao neiscrpnu različitost naših doživljaja sveta i vremena. Lirska memorija pomaže, neretko bolje od one narativne, da se prošlost jasno artikuliše i da se pripremi za moguć – ali ne uvek izvestan – ulazak u dugo pamćenje. U Zoranovoj poeziji opažamo klicu alternativnog poretka sveta koji je osećajan i trag srca koje misli. Takav bi svet poželeli mnogi, a njegovo je mesto najpre u poeziji.

U jednom stihu, Vilijam Vordsvort objavljuje svoj zadatak, naoko ne preterano zahtevan: da, sa radošću, sroči „jednostavnu pesmu” za „srca koja misle”. U Zoranovoj poeziji opažamo klicu alternativnog poretka sveta koji je osećajan i trag srca koji misli. Takav svet poželeli bi mnogi, a njegovo je mesto najpre u poeziji.Vladislava Gordić PetkovićIz izuzetno razuđene mreže pojmova koje danas smatramo referentnim za status i dijagnostiku poetskog stanja teksta, čitalac će u tridesetak celina koje čine ovaj rukopis lako razabrati nekoliko oko kojih Zoran Marošan svoj lični poetski izraz gradi kao dobro srezanu meru verovanja da se stihom još uvek mnogo toga može izreći s primetnim pouzdanjem u ravnotežu misli, osećanja i potrebe da se lirski govori bez zazora.I to direktno, subjekatski angažovano, nauštrb suvišnoj deklarativnosti i uz sklonost ka sažimanju verbalnog sadržaja slikom, formalnom prečicom, smisaonim, ritmički ili tonskim obrtom, bez pukih ukrasa i naopake blagoglagoljivosti.Vladimir Kopicl