novo
srbi i srbija u vremenu i prostoru

SRBI I SRBIJA U VREMENU I PROSTORU

Boris Kršev
Podelite:
Do formiranja prve srpske srednjovekovne države trebalo da prođe gotovo 600 godina, kao i 140 da ona de facto prestane da postoji, odnosno još 100 godina da potpuno bude izbrisana sa političke karte Evrope. I ponovo je nakon toga trebalo da prođe više od 400 godina da se srpska država obnovi – s dosta muke i peripetija Srbija je na Berlinskom kongresu 1878. uspela da dobije nezavisnost. Iako joj je tadašnja međunarodna zajednica (velike sile) garantovala suverenitet (vladajuću dinastiju) i teritorijalni integritet (okvirne granice) – to Srbija sama sebi nije priznavala. Tako, nakon samo 25 godina, dolazi do promene dinastije, a nedugo zatim i do izmena granica. Istorijski posmatrano teritorija je postala primarni nacionalniinteres Srbije, a ne vladavina institucija i standard stanovništva („Velika Srbija, a ne jaka Srbija“). Teritorija postaje dokaz suprematije i hegemonije na Balkanu (okupirati i eksploatisati), a ne izraz ekonomske snage i potrebe za rasursima (integrisati i investirati). Ovaj „koncept” koji se prenosio s generacije na generaciju nije dozvolio da se Srbija izgradi ni kao „pravna država”, a ni kao „država blagostanja”.Pored teritorije, na formiranje nacionalne svesti – odnosno „kulta kolektivnog pamćenja”, uticala je i mitologija, koja je bila zamena za sve: svaki poraz uspela je da pretvori u pobedu, svaki gubitak u dobitak, svaku pravdu u nepravdu, svaku izdaju u patriotizam i svaki zločin u herojstvo i obratno. A suprotstaviti se nacionalnim mitovima i na njima zasnovanoj interpretaciji istorije predstavljalo je najgori jeres. Tako su „narodni epski ciklusi” prepuni izmišljotina i fantazmagorija postali „nepobitne istorijske činjenice” koje niko nije smeo da dovede u pitanje – a kamoli da opovrgne. Samim tim „srpska katarza“ i kritičko suočavanje s prošlošću gotovo da nikako nije bilo moguće, jer Srbi nikada nisu bili spremni da kažu istinu o sebi – šta je to Srbija i kolika je ta Srbija. Na drugoj strani pak, postavlja se pitanje istorijske odgovornosti vlasti i naroda – kao dva osnovna elementa koja čine državu, za njenu sudbinu. Očigledno je da su svi oni imali ambivalentan stav prema državi – samo na rečima im je bilo stalo do nje, dok su im dela govorila suprotno. Na postojanje takvog paradoksa uticao je i sam odnos između naroda i vlasti i njihovo međusobno poverenje, koje nikada nije predstavljalo „volju jednih, a obavezu drugih“, nego suprotno. Kao po pravilu, sve progresivne ideje i reforme ovde su a’priori bile osuđene na neuspeh, a njihovi protagonisti bi bili brutalno eliminisani. Tek s protokom dosta vremena, kada je propustila brojne šanse i prilike, Srbija je postajala svesna nužnosti promena – ali uvek kao poslednja, kada je većina zemalja odavno prevazišla probleme s kojima se ona tek suočavala. Zapravo, kako je tragala za izgubljenim prostorom, Srbija je još više „trčala“ za izgubljenim vremenom. Drugim rečima, srpski narod u svojoj istoriji gotovo da nikada nije živeo životom dostojnim čoveka, jer je doista retko imao vlast koja bi mu to omogućila. Od njega je stalno tražena žrtva u ime „viših ciljeva“, za koju nikada nije dobio ništa.

Putovanje kroz istoriju srpskog naroda - 5 zanimljivosti

11.01.2022.

Koliko dobro poznajemo bogatu istoriju svog naroda? Verujemo da ljubitelji istorije znaju gotovo sve, ali mnogima od nas se znanje završilo na formalnom obrazovanju. Poznavanje istorije nije samo stvar opšte kulture - poznavanjem istorije možemo objektivnije sagledati sadašnjost i, na neki način, predvideti budućnost. Svi veliki pisci, poput Džordža Orvela i Franca Kafke, bili su vrsni poznavaoci istorije, što im je, naravno, pomoglo da stvore vanvremenska dela u kojima se mi prepoznajemo i savremenom dobu. Zagolicaćemo vam maštu zanimljivim činjenicama iz naše istorije i, nadamo se, zainteresovati vas da krenete na putovanje kroz istoriju Srba! Detaljnije

Pošalji