SRBI I SRBIJA U VREMENU I PROSTORU

Do formiranja prve srpske srednjovekovne države trebalo da prođe gotovo 600 godina, kao i 140 da ona de facto prestane da postoji, odnosno još 100 godina da potpuno bude izbrisana sa političke karte Evrope. I ponovo je nakon toga trebalo da prođe više od 400 godina da se srpska država obnovi – s dosta muke i peripetija Srbija je na Berlinskom kongresu 1878. uspela da dobije nezavisnost. Iako joj je tadašnja međunarodna zajednica (velike sile) garantovala suverenitet (vladajuću dinastiju) i teritorijalni integritet (okvirne granice) – to Srbija sama sebi nije priznavala. Tako, nakon samo 25 godina, dolazi do promene dinastije, a nedugo zatim i do izmena granica. Istorijski posmatrano teritorija je postala primarni nacionalniinteres Srbije, a ne vladavina institucija i standard stanovništva („Velika Srbija, a ne jaka Srbija“). Teritorija postaje dokaz suprematije i hegemonije na Balkanu (okupirati i eksploatisati), a ne izraz ekonomske snage i potrebe za rasursima (integrisati i investirati). Ovaj „koncept” koji se prenosio s generacije na generaciju nije dozvolio da se Srbija izgradi ni kao „pravna država”, a ni kao „država blagostanja”.Pored teritorije, na formiranje nacionalne svesti – odnosno „kulta kolektivnog pamćenja”, uticala je i mitologija, koja je bila zamena za sve: svaki poraz uspela je da pretvori u pobedu, svaki gubitak u dobitak, svaku pravdu u nepravdu, svaku izdaju u patriotizam i svaki zločin u herojstvo i obratno. A suprotstaviti se nacionalnim mitovima i na njima zasnovanoj interpretaciji istorije predstavljalo je najgori jeres. Tako su „narodni epski ciklusi” prepuni izmišljotina i fantazmagorija postali „nepobitne istorijske činjenice” koje niko nije smeo da dovede u pitanje – a kamoli da opovrgne. Samim tim „srpska katarza“ i kritičko suočavanje s prošlošću gotovo da nikako nije bilo moguće, jer Srbi nikada nisu bili spremni da kažu istinu o sebi – šta je to Srbija i kolika je ta Srbija. Na drugoj strani pak, postavlja se pitanje istorijske odgovornosti vlasti i naroda – kao dva osnovna elementa koja čine državu, za njenu sudbinu. Očigledno je da su svi oni imali ambivalentan stav prema državi – samo na rečima im je bilo stalo do nje, dok su im dela govorila suprotno. Na postojanje takvog paradoksa uticao je i sam odnos između naroda i vlasti i njihovo međusobno poverenje, koje nikada nije predstavljalo „volju jednih, a obavezu drugih“, nego suprotno. Kao po pravilu, sve progresivne ideje i reforme ovde su a’priori bile osuđene na neuspeh, a njihovi protagonisti bi bili brutalno eliminisani. Tek s protokom dosta vremena, kada je propustila brojne šanse i prilike, Srbija je postajala svesna nužnosti promena – ali uvek kao poslednja, kada je većina zemalja odavno prevazišla probleme s kojima se ona tek suočavala. Zapravo, kako je tragala za izgubljenim prostorom, Srbija je još više „trčala“ za izgubljenim vremenom. Drugim rečima, srpski narod u svojoj istoriji gotovo da nikada nije živeo životom dostojnim čoveka, jer je doista retko imao vlast koja bi mu to omogućila. Od njega je stalno tražena žrtva u ime „viših ciljeva“, za koju nikada nije dobio ništa.