SPALAJKOVIĆ : DIPLOMATA I KONTRAREVOLUCIONAR
„Za sudbinu jednog državnika nije svejedno, da li će se roditi četvrt veka ranije ili docnije i da li će živeti deset godina više ili manje”, napisao je Miroslav Spalajković razmišljajući nad životnim putem Nikole Pašića. Ispostavilo se da se drugi deo te misli mnogo više odnosi na njega samog. Da je umro februara 1941. godine, Spalajkovićeva državnička sudbina bi više pripadala pijadestalu sa koga Pašićev spomenik posmatra jedan od glavnih beogradskih trgova nego zaboravu. Kako bi izgledale sudbine Spalajkovićevih pokrovitelja i saradnika da su imali ličnu sreću i istorijsku nesreću da žive četvrt veka ili barem deset godina više?
Dugovečnost Miroslava Spalajkovića dovela je do izražaja slabe strane njegove ličnosti… Najveće uspehe postigao je sarađujući s umnim šefom Milovanovićem i odlučnim protektorom Hartvigom, dok je Pašićeva politička veština bila dovoljna da makar umanji njegove mane. Kralj Aleksandar je posedovao malo šta sem autoriteta, ali je i to omogućavalo da se, u povoljnim okolnostima, stara predstava nastavi. Meljutim, posle kraljeve smrti Spalajković je ostao sam. Svoj omiljeni komad pokušao je da oživi s knezom Pavlom, a zatim generalom Nedićem u glavnoj ulozi, ali njegova sporedna nije mogla ostati ista: umesto da bude vođen, više mu je priličilo da savetima vodi. A baš to Miroslav Spalajković, sangvinik sklon kontemplaciji, nije znao da odigra kako treba. Samo taloženje godina ne stvara od uzavrelih mladića hladnokrvne starce.
