SNEŽNA KRALJICA I DRUGE BAJKE

Uzevši u ruke ovo predivno Andersenovih bajki, zapitala sam se: kako se svetu, u kome su mališane čitavo stoleće starije od nas uspavljivali rečima najglasovitijeg od bajkopisaca, uopšte mogla dogoditi naša stvarnost? I smemo li, i1i još tačnije, možemo li i dalje, i u dobu antibajke, verovati u preobražavajucu moć napisanog, posto već četiri decenije ne nalazimo odgovora ni na jedno od pitanja koja do nas dopiru iz pesme lzeta Sarajlića, nastale, kako јој sam naslov ve1i, Uz Andersenovu stogodišnjicu? Kad je saznao da je šef Gestapoa za Dansku u detinjstvu čitao njegove knjige, Hans Kristijan Andersen umalо što se nije ubio. On bi to i učinio da nije umro 1875. godine, glase Sarajlićevi stihovi, a nama ostaје nedoumica: da 1i je dopustivo prećutati ovu svevremenu opomenu i1i je, ipak, treba zaglušiti recima samog Andersena da se sve neljubavi ovoga sveta mogu pokriti ljubavlju; mogu smanjiti ljubavlju; mogu uništiti ljubavlju? Ko zaista ume da vidi i da sluša, a takvog čitaoca od nas stvaraju dela ovog bezdomnog i, po rečima skrupuloznih biografa, potištenog Danca, teško može prevideti i prečuti i brojna druga, jedva čujna, a1i nе i manje važna pitanja. Prvo od njih sigurno jeste: nije 1i uputno ponekad zgužvati recepte, zaobići psihoterapeute, prenebregnuti svemoć preglasnih isce1itelja, i iznova se, sa obnovljenim poverenjem i hrabrom nadom da ćemo u pročitanom naći utehu, za smisao obratiti nekoj od Andersenovih bajki uz koje smo odrastali? Mnogo teže ćеmо doći do odgovora već na sledećem koraku: kako iz desetak nevelikih zbirki koje su, posle smrti, do krajnje nepoznatosti potisnule celokupno, nekada vrlo zapaženo, obimno i žanrovski vrlo razuđeno Andersenovo književno dе1о, u određenom času odabrati pravu, kad svaka od bajki počesto nudi više mudrosti nego što nam је to za svakodnevicu neophodno? Takode, pitanje može biti postavljeno i ovako: da 1i ćе i nadalje biti onih, koji ćе, nesigurni u svaki ishod a prestrašeni da се svi načini postati ne samo opravdani nego i dozvoljeni, začuvši duboko iz sebe glasić deteta koji jedva nadjačava posvudašnji muk, i sami najzad uzviknuti Car je go!? I1i: da 1i su zaista malobrojni, i1i nam se to samo na prvi pogled či ni, oni odrasli koji na prelomu dva milenijuma, u zaglušujucem bruju štampanih i elektronskih stranica, kraj uzglavlja uvek ostavljaju knjigu koja se vec i sama rasklapa tamo gde se nalaze podvučene reci kojima nas, očas, u hladni i prebeli svet kojim gospodari Snežna kraljica, odvodi sin pralje i obućara iz Odensea: kada budemo dosli do kraja naše priče, znaćemo više no sto sada znamo? A da 1i mi zaista, posle uživanja u bajkama iz pera pisca za koga je lsidora Sekulic zapisala kako je bio veliki pesnik i ujedno dubok mislilac, možemo i za svoja znanja to isto, a1i sa pravom reći? Nisu 1i odista retki oni koji, po ko zna koji put sklopivši pročitanu knjigu, shvataju da je priča о Snežnoj kraljici u stvari priča o Gerdi i Kaju, a još ređi oni čitaoci koji su pokušali da iz svog srca izvade taj, ko zna odakle, dolutali komadić lеda? I još: da 1i je bilo ko, izvadivši kristal uspeo da sagleda svet oko sebe i da ga upozna sa lepše i stoga sa često nedostupnije strane? Ne bismo smeli a da ne priupitamo: da 1i se i sami brže i češće setimo tablice množenja negoli molitve? Takode treba do odgovora doći i ako nas niko ne podseti na posledice: jesu 1i prezauzetost i hitnja opravdanja što jos nismo naglas ispričali Palčicu, kako bi bajku o devojčici rođenoj iz ječmenog zrna i prevelike majčine želje još jedno dete zapamtilo po drhtanju i tronutosti u nasem glasu, a ne po hladnoj besprekornosti zvučnog zapisa objavljenog u milionskom tiražu? I da 1i bismo tim čitanjem i sami sebe, ipak, jos jed¬nom obodrili, iako nas sudbina majušne junakinje po ko zna koji put uverava da u svetu po meri gundelja i krtica neocekivana nežnost i zadivljujuća prozračnost postaju razlozi dovoljni za ponižavanja i sažaljenja? A u kakvu nas neizvesnost tek vode razmisljanja: hocemo 1i uspeti da živimo zajedno, u svetu koji nije veći ni bistriji nego kaplja vode u istoimenoj Andersenovoj kratkoj priči, a da pritom ne povredimo ni druge ni sebe? Umemo 1i za sva svoja nesnalaženja, naći podesnijeg opravdanja do onog iz priče о pačetu čija ružnoca u stvari nije nakaznost, čak ni neuglednost, već samo drugačija, neprepoznata, a buduća lepota? I čuvamo 1i, kao najveću dragocenost, zrno koје žulja i ispod dvadeset dušeka i dvadeset mekih perina, jer upravo ono sa čime se ne mirimo i što nas neprestano onespokojava i čini da budemo ovo što jesmo? Ne smemo propustiti ni da se upitamo: biramo 1i bližnje, makar one koji se mogu odabrati, još uvek po toj važnoj meri, po stepenu očuvane osetljivosti, a1i i istovrsnoj obdarenosti da prepoznaju našu tananost? A da li se Ма1а sirena, i to naročito ona, jer podseca na koje samo zaljubljnost može da učini, jos uvek onim istim umirujućiim glasom obraća onome što je najdublje, najnevinije, a1i i najpovredljivije u svakom biću? I da 1i smo od one koja se upravo odriče zavodljivosti tog glasa, u stvari, onog čime роsve sigurno može pridobiti voljenog, naučili da jedino to i jeste istinska ljubav, jer nije tek cilj ostvaren sredstvom? Ukoliko jesmo, pamtimo 1i kako junakinja iz morskih dubina odricanje od svog dara i ne dozivljava kao žrtvu, vec ukazanu milost? A sećamo 1i se doživljaja vojnika iz bajke Kresivo i njegove nesvakidasnje upornosti u traganju za srećom, a1i i jednako retke pomirljivosti sa nenaklonjenim predznacima i nedaćama na koje nailazi na tom putu? I možemo 1i kadgod još, u najgušćoj tami, kao u njegovoj priči о devojčici sa šibicama, ukresati poslednje palidrvice i pri neutrnuloj svetlosti među promrzlim dlanovima najzad prepoznati želju koja ga i čini toplim? Da 1i taj plamičak, i nakon, za bajku роmalo nenadanog, završetka, i u našoj nevidelici jos uvek može da obasja ozareno lice nad štivom u kome su živopisnim jezikom stvorenja iz vode, vazduha i iz čudesnih priča povezana sa Bogom? Ove i dublje zapitanosti mogu se nizati u nedogled, sve dok se ne saberu u onoj koja je, čini se, mnogo vise odgovor: da 1i ove priče namenjene deci, a upućene odraslima, čitaocu sa početka dvadeset prvog veka zaista nude čvrsto obećanje da su življenje, dobročinstvo i ljubav tolika čuda da se veća čudesa od njih jednostavno ne mo¬gu izmisliti? Zbog tog neizneverenog poverenja, svaka priča o zlatorukom dečaku rođenom pre više od dva veka na krevetu skovanom od posmrtnog odra jednog danskog grofa, može se, završiti početkom: bio jednom je¬dan. Uzimam život i stvaram od njega bajku, pisao je, a sve sigurniji smo da je u opisanom sve više onog sto smo i sami proživeli. Živeo jednom na ovom svetu jedan Hans Kristijan Andersen, a svako od nas ga oživljava kažiprstom, i svet i sebe iznova proveravajući iščitavanjem njegovih nezaboravnih bajki.