SIVAC I JA

Koliko god puta da sam posegla za ovom knjigom,uvek bi se desilo da mi pažnju na sebe skrene neko drugo štivo i da se predomisim. Sad mi se čini da smo i ona i ja čekale zajednički čas, jer ovo leto zasigurno neću pamtiti po putovanjima i uživanjima, već po tome što sam nad ovim delom nebrojeno zastala i dubokim uzdahom ili ponovnim iščitavanjem odlomaka, pa i čitavih stranica izražavala najdublji čitalački ushit. Višednevna zaokupljenost ovom andaluzijskom elegijom, kako stoji u njenom naslovu, dugi razgovori sa čitaocima za koje me vezuje sličan literarni senzibilitet, traganje za recepcijom ovog štiva koje je, posle Don Kihota, najprevođenija knjiga sa španskog jezika u svetu, samo su nagoveštaj da će knjiga „Sivac i ja”, španskog nobelovca Huana Raula Himenesa (1881-1950) od sada zauzeti povlašćeno mesto na polici sa mojim omiljenim knjigama. I da ću joj se često, u melanholičnim, ali i radosnim trenucima, ponovo vraćati. Ovo delo, nastalo u vreme kada se dvadesetšestogodišnji pesnik Himenez, u potrazi za oporavkom i spokojem, vratio iz prestonice u rodni Moger. Ponovni boravak u zavičaju, nadahnuo ga je da napiše knjigu pesničke proze koja je koliko elegija, toliko i apoteoza jednostavnom i skromnom onoga što je, zapravo, život u svom najelemantarnijem obliku. U sva 133 poglavlja ovog dela, pesnik se obraća svom stalnom saputniku i sapatniku ̶ sivom magarencetu koje je čest pratiac njegovih sunarodnika. Sa njim se osetljivi čovek koji se sam sa sobom bori da ponovo, nakon psihičkog sloma, pronađe smisao i radost življenja, bolje razume nego sa ljudima koje sreće. Beslovesna životinja, kojoj se neretko, još od drevnih mitologijskih predstava, spočitava neinteligentnost i tvrdoglavo istrajavanje u vlastitoj gluposti, u Himenesovom delu, kao da direktni je potomak one magarice koja je bila uz jasle u kojima se rodio Hrist, one koja ga je, ponizno i krotko, unela u Jerusalim na svojim leđima, one koja će na svojoj grbini zauvek nositi krst kao znak tuge zbog svega što je čovek spreman da uradi ne samo čoveku, već i svome Tvorcu. Sameravajući vlastiti korak Sivčevom laganom kaskanju, čovek vidi, čuje i duboko oseća sve ono pored čega podignute glave i zaokupljen sobom i svojim patnjama ne primećuje: bedu i jad drugih, ali i svu štedrost samog postojanja i vatromete radosti tamo gde ih ne očekuje, razuzdan smeh, ali i dečju surovost koja može da zaprepasti, prirodu i njen vapaj da se čovek od nje ne udaljava... Od praskozorja do samog smiraja, dva prijatelja hodaju jedan uz drugog, postajući i neočekivano slučajni svedoci scena koje raznežuju svojom lepotom, ali i prizora koji još dublje žaloste čoveka zapitanog nad ljudskom bezobzirnošću, lakomislenošću i drugim slabostima. Nižući pesme u prozi, te kratke prozne zapise elegičnog tona i umirujućeg ritma, Himenes nas svakim poglavljem knjige koja je prvi put objavljena uoči Prvog svetskog rata, podseća koliko je važno da sačuvamo ono što smatramo magarećim u čovekovom biću: prkos prema onima koji nas nipodaštavaju, nepokolebljivost u čistoti, strpljivost, odsustvo gordosti, trpeljivost i nadasve, onu beskrajnu odanost i ljubav prema onima koji nas vole. Jer Sivac je čovekov prijatelj i posvećenik tajne, on je tu da dvonožac lakše prenese tovar koji je, kako kaže drevna mudrost, do u gram sameren svakom od nas. Kad god mu se učini da ga snaga izdaje, da posrće pod dodeljenom težinom, Himenesov junak sa ljubavlju oslovi Sivog, uveren da će naići na najdublje moguće razumevanje. Stoga će njegovi poetični monolozi dobiti ne samo dimenziju hronike jednog mesta, već će postati svedočanstvo o onom što jezik može da preobrazi u bescenost i sačuva je za sva vremena. Knjiga „Sivac i ja” učinila me je boljom nego što sam bila pre nego što sam je, neopravdano joj pretpostavljajući mnoga druga književna dela, pročitala. Od jednog leta, od jednog godišnjeg odmora, od jedne knjige zaista se više i ne može očekivati.