SILA TEŽE I BLAGODAT

Postscriptum, pedeset godina kasnije

Šta ću dodati ovim redovima kojima je skoro pola veka?

Svetlost za duh i hrana za dušu, delo Simone Vej ne treba da bude „aktualizovano“ zato što ono zrači sa onog vrhunca bića koji nadvisuje sva vremena i sva mesta. Kako vremenski odrediti neku misao Platona ili Marka-Aurelija, neki Eshilov stih ili krik nekog Šekspirovog junaka? Isto važi, po prevashodstvu, i za Simonu Vej. Istinska svetlost ne gubi boju, istinskim izvorima nije nikad potrebno osveženje.

A kad se kaže vanvremeno, to ujedno znači univerzalno. To što sam imao nezasluženu povlasticu da predstavim javnosti prvu knjigu Simone Vej, donelo mi je bezbrojna svedočenja potekla sa sve četiri strane sveta. A ono što je na mene ostavilo najjači utisak u tim svedočenjima, jeste to što su ona poticala od bića najrazličitijih po poreklu, društvenom položaju, kulturnoj sredini itd. i što su sva ta bića bila, duboko u duši, obeležena čitanjem jednog dela u kome su našla otkrovenje jedne unutarnje istine koju su dotada uzalud čekala.

U sumrak jednog veka u kome je ubrzanje istorije dovelo do naglog pojavljivanja i obrušavanja tolikih idola, ova knjiga sve više izgleda kao poruka večnosti upućena večnom čoveku, tom „ništavilu sposobnom za Boga“, robu sile teže i oslobođenom blagodaću.

– Gistav Tibon (Gustave Thibon), Decembar 1990.