RUAL AMUNDSEN
Sneg je prestao da pada i vetar se stišao. Nad celim prostorom zavladala je opet mrtva tišina. Svi su netremice gledali jedan drugog. Za vreme prelaza preko planina i klanaca kroz ledenu vejavicu putnici su promrzli: lica su im predstavljala jednoobličnu izranjavljenu lepinju pokrivenu krvlju i gnojem. "Ličili smo na drumske razbojnike! - pisao je Amundsen u svom dnevniku. Rane su nam strašno smetale. Najmanji dašak vetra pričinjavao nam je takve bolove, kao da nam je neko sekao obraze tupim nožem.
