Kao da nam životi nisu dovoljno sumorni i kao da nas bogovi već ne „tamane kô muve” (što napisa Kami), već mora neko da nas podseti i na to da „pakao, to su drugi ljudi” (dodade Sartr). Da, ima umetnika koji vole da vam pride uzburkaju učmalu svakodnevicu i probadaju vaše etičke nazore: da vidimo gde smo, da vidimo šta smo postali, jesmo li i koliko odmakli od zveri. Takvo nešto najbolje uspeva u onim „noćima mračnijim od mraka, u kojima je svaki dan sivlji od onog što pred njim izmiče”, kad nam najveći živi evropski strip stvaralac Mani Larsene izvuče svoj štafelaj s hiljadu nijansi sive i oslika stvarnost kakve se svi pribojavamo – i kakvom nas plaše poslednjih decenija. Grafički opisi nasilja u kakvoj sumornoj bljuzgotini od krajolika, prošaranoj prahom, pepelom, memlom i gvozdenom studeni podno bezbojnog neba i zapljusnutoj bezbojnim okeanom, praćeni hemingvejevski suzdržanim rečnikom i maltene nihilistički uvučeni u kadencu sporog, teskobnog ritma, svakako nisu nešto što bi vas nužno privuklo ovom stripu. A opet, maestro Larsene, dovoljno vičan i prekaljen u radovima koji se poprilično razlikuju od onih uglavnom komičnog prosedea što ste ih dosad čitali u našoj opremi, dobro je „zapamtio ono što mu je ušlo u glavu i otada ga više nije napuštalo” – a to nešto bio je Pulicerom ovenčan roman Kormaka Makartija Put, te podjednako uspešna i vizuelno kao varikinom isprana filmska adaptacija. Briljantno svedavši ionako u izvorniku nejasno poreklo apokalipse na još teže utvrdive okolnosti kako su se dvojica protagonista preko noći obreli u svetu bez država, bez datuma, bez boja i bez oblika, Larsene slika svet koji prestaje da bude. No čak i u distopijskoj postavci stvari, ovog savremenog klasika francuskog i svetskog stripa ipak više zanima odnos života i smrti, sukob pojedinca s normama, instinkti koji potiskuju razum i emocije, a sve to dok su mu likovi neprestano gladni, neispavani i promrzli. U rovovima nema ateista, a na Putu nema Boga: sav je moral sekularan, od čoveka dat, i prilagođava se od situacije do situacije, kao kakva sluškinja nagonu za opstanak. Uprkos tome, njegovi junaci se dosledno drže tri imperativa dobrih ljudi – izdržati, opstati, sačuvati – jer dobro znaju da je i u mraku najhladnije pećine svetlost koju nosimo sa sobom jedina mera stvari. Upravo je to poruka koju Otac ostavlja Sinu, opremajući ga dobrotom i ponekim savetom o isplativosti paranoičnog, neprestanog opreza, u nadi da je to najbolji unutrašnji kompas na putu.Ne propustite priliku da se i sami uverite – baš kao i u matičnoj Francuskoj, gde je prvi tiraž od skoro 100.000 primeraka planuo u roku od 48 sati brzinom apokalipse kakva je zadesila naše junake – u taj simbolički dijalog koji Larsene u ime nas vodi sa svakom budućom generacijom na ovoj našoj sve ugroženijoj planeti: čak i jednostavna poruka da moramo da nastavimo da se brinemo jedni o drugima i stvarima oko nas, te da sveukupno budemo više zahvalni, svakako je bolja od alternative u vidu sveta u kojem smo, kako na jednom mestu u romanu kaže Majka, „živi mrtvaci u filmu strave i užasa”. Takvo nešto moramo da zapamtimo jer ćemo inače sami sebe zaboraviti.
Ostavi komentar