PUSTOLOVINE BAČKOG OPSENARA
Nagrada „Miroslav Dereta” za 2018.
U romanu Pustolovine bačkog opsenara narator, pedesetogodišnji otpravnik vozova, bavi se rekonstrukcijom životopisa mogućeg pretka Dimitrija Vujića, glavnog junaka ove pripovesti, neobičnog čoveka, pustolova, karijeriste i lažova s polovine XVIII veka. Posredno, preko rekonstruisanja detalja misteriozne i nedovoljno jasne priče o drugom čoveku, narator pravi rekapitulaciju vlastitog života, ili bolje reći sopstvenog osećanja života. Na osnovu šturih dokumenata i porodičnog predanja, gradi se lik Dimitrija Vujića, bačkog Kazanove i avanturiste, s namerom da se razume njegova uloga u dvorskim spletkama po evropskim dvorovima na kojima je često zauzimao veoma uticajne položaje.
Ono što izgleda razdvojeno vremenom, prostorom i karakterom, kako pripovedanje odmiče, pokazuje se sve više kao slično, srodno, istovetno. S jedne strane stoje događaji neobičnog pretka, a sa druge – bogatstvo emocija i doživljaja, detaljno nijansiranje delikatnog i senzitivnog naratorovog sveta, o kome ne saznajemo preko ličnih biografskih podataka, već kroz njegov doživljaj samog Vujića. Tako se od naizmenične naracije o prošlosti i sadašnjosti, o tuđem i sopstvenom, u ovom raskošnim jezikom ispisanom romanu, formira treći sloj, u kome se od događaja jednog i doživljaja drugog života stvara moguća celovitost postojanja.
U romanu Pustolovine bačkog opsenara narator, pedesetogodišnji otpravnik vozova, bavi se rekonstrukcijom životopisa mogućeg pretka Dimitrija Vujića, glavnog junaka ove pripovesti, neobičnog čoveka, pustolova, karijeriste i lažova s polovine XVIII veka. Posredno, preko rekonstruisanja detalja misteriozne i nedovoljno jasne priče o drugom čoveku, narator pravi rekapitulaciju vlastitog života, ili bolje reći sopstvenog osećanja života. Na osnovu šturih dokumenata i porodičnog predanja, gradi se lik Dimitrija Vujića, bačkog Kazanove i avanturiste, s namerom da se razume njegova uloga u dvorskim spletkama po evropskim dvorovima na kojima je često zauzimao veoma uticajne položaje.
Ono što izgleda razdvojeno vremenom, prostorom i karakterom, kako pripovedanje odmiče, pokazuje se sve više kao slično, srodno, istovetno. S jedne strane stoje događaji neobičnog pretka, a sa druge – bogatstvo emocija i doživljaja, detaljno nijansiranje delikatnog i senzitivnog naratorovog sveta, o kome ne saznajemo preko ličnih biografskih podataka, već kroz njegov doživljaj samog Vujića. Tako se od naizmenične naracije o prošlosti i sadašnjosti, o tuđem i sopstvenom, u ovom raskošnim jezikom ispisanom romanu, formira treći sloj, u kome se od događaja jednog i doživljaja drugog života stvara moguća celovitost postojanja.
