PUN KOFER PRIČA

Некад кад са себи блиским особама вратим по неку успомену имам осећај да сам по боји слика проживела три живота... Или је бар један био туђи... Тако​ прочитавши прелепу збирку Милана Ружића у блискости са његовим сећањима пошла сам неким празним возовима са празне железничке станице која само памти живе слике прошлости. Он са пожешке железничке станице, ја са неке друге. Данас, су оне исте и сачуване само у сећању,само у јуче. Јуче доноси ветар и гледа како данас живимо наше приче. На нама је да данас не заборавимо то јуче. Свашта ми понесемо у нашим коферима сећања, од првих љубави, путовања... И не прича нам писац овде о свом пртљагу, јер сличан нам је садржај кофера. То је и наш пртљаг, садржај свих нас под овом капом небеском. Свих нас на само једном путу, на путу ка нашој другој кући. Милан Ружић је писац снажне мисли и снажне реченице. Његов стил је поетичан. Читајући ове приче чула сам глас песничке интерпретације. Онако како би неко лепог гласа показао снагу и хуманост социјалне или родољубиве поезије... или као кад слушате Ламент над Београдом... У Ламенту Црњански акценат ставља на лирском осећају и граду који су изнад свега пролазног и трошног, овде су то вредности људске које воде и треба да победе. Насупрот граду су прошлост и мучни тренуци аутора, овде су исто тако прошлост, односно цртице из живота аутора и нас само у блиској вези са врлинама, бацајући све што је нечовечно. "Прво смо плакали, а онда се насмејали и дограбили бицикле, па кренули оним путем, поздрављајући бандере у нади да ће и ова ноћ бити сновомилостива као претходна ако је током дана нахранимо сећањима." Од туге, до среће, кроз различите циклусе живота ходамо попут корачања кроз ове приче које се дотичу најмрачнијих дубина нашег бића / друштва, до оних радосних испуњених љубављу. И све потхрањено у сећању бирамо да ли ћемо се кроз снове сретати. Нису ово само сећања, у коферу носимо и запажања садашњости. Аутор је овде спаковао и нељуде прерушене у људе, трку човека у којој нема победника, децу без родитеља, комшије које не причају... Видео је и заједништво и отуђеност, скупе ствари и јефтине људе, труд који је јалов... Спаковао да можемо ноћ да преспавамо и дочекамо дан. Спаковао је све то са пробраним речима, јер Милан је аутор који поштује и чува реч. Зна он да има и оних који би надлајали и пса, али зна да је реч носилац угледа и части. И нису ово неке апокалиптичне приче, не пливају његове речи у суноврату. Аутор се служи само памећу и естетиком. Делује за добробит човека речју и само га треба пригрлити. Он сједињује сан и јаву, спаја разум и срце. Благо је меланхоличан у некој причи попут ноћи у којој вином наздрављамо. "Сипам још једну чашу, па другу боцу, трећи литар и пијем са својим сећањем, мокар од суза, пијан од губитака, охрабрен свитањем, несвестан трага који оловка оставља на папиру и запитан живи ли цео свет у човеку или човек у свету." Оставља нам симболе причајући причу о кактусу и срцу једне младости и дечаштва, о разуму из тог срца у зрелим годинама. Речи су му чисте као Морава која је прозирна у његовом крају, теку мирно и полако, а изразито снажно... И зато је ово књига после које волите и њу и аутора. Књига због које пригрлите и свој кофер прича, јер је и нама као и аутору јуче потребно за сутра. Од мене огромна препорука за ову збирку из које сваког јутра треба прочитати бар једну причу и тако изнова и изнова док нас аутор не обрадује новом.