PUCANJA
Pucanja naglašavaju unutrašnji poriv za uspostavljanjem kontakta sa drugim, ali i onesposobljenost za to, jednako kao i potresnost smrti bliskog koja je usko vezana uz pitanje tog poriva. Svakako, nije reč o tome da oni nisu ranije tematizovani, ali jeste da su na autentičan način aktuelizovani sada, u kontekstu u kome je plač za čovekom već počeo da se oseća kao (suviše) patetičan čin. Uprkos „racionalnim“ razlozima, očigledno je da pitanje (prestanka) postojanja nije mogućno ostaviti po strani i, u tom smislu, moglo bi se govoriti o kretanju ka jednom dubljem humanizmu, o ponovnom pokušaju da se, uz sve razlike koje smo uočili, uz svu (ne)mogućnost saznanja i delanja, postigne bliskost. (Vladimir Š. Vukomanović)
