PSIHOANALIZA : JEZIK I TUMAČENJE
Psihoanalitička praksa je neodvojiva od njene teorije. Ova knjiga se, upravo, rukovodinavedenim uvidom. Osnove psihoanalitičke prakse shvaćene u smislu danas već uvelikoklasičnog talking cure-a nužno podrazumevaju refleksivno poznavanje logike ustrojstvastruktura nesvesnog. Tako nešto, naprosto, ne biva moguće bez ozbiljnog uzimanja u obzirstrukture i dinamike čovekove jezičke kompetencije. Normalnost i patologija subjektaanalitičkog iskustva bitno se očitavaju u polju govora. Za psihoanalizu su relevantneidiosinkrazije i aberacije govorećeg subjekta, kako na semantičkom tako i na prozodijskomplanu. Govor subjekta analitičkog iskustva nije vođen samo lingvističkim strukturamanesvesnog, već i sadržajima prisutnim u džepovima psihoticizma, koji, neminovno, uvode uigru ono prelingvističko, prozodijsko. Međuigru značenja i zvuka i njihovih efekata. S tim uvezi, nameće se pitanje: da li se, i na koji način, pomenuti uvidi mogu dovesti u sklad sapoznatom Rikerovom tezom o neophodnosti kako hermeneutike tako i energetike upsihoanalizi?
