PRUSTPARAČKE PRIČE
U svom romanu Prustparačke priče, autor Robert Đuan-Kantavelja, nam predstavlja priču u obliku naopakog romana koji se bavi plagijatom u sumanutom književnom svetu u kojem vreme teče naopako, pa je u njemu Prust prepisivao Kamija, a on Nabokova, a ovaj latinskog klasika Tarantina. Najoriginalniji španski pisac srednje generacije, u ovoj knjizi, omogućava pristup vrhunskoj istini koju sebi može da dozvoli samo velika književnost.
Odvažan, drzak i neverovatno obrazovan, autor sebi dozvoljava sve ili skoro sve. Ovaj postupak, koji kombinuje britkost, političku angažovanost i maštu, omogućava pristup vrhunskoj istini koju sebi može da dozvoli samo velika književnost.
Fabris Lardro, „Transfuge”
U književnosti odavno nije nikakva novina pisati o nemogućnosti pisanja. Ali u ovoj knjizi, Robert Đuan-Kantavelja, koji se ovde po prvi put predstalvja našoj čitalačkoj publici, priču osmišljeno predstavlja u obliku naopakog romana, u kome je Kventin Tarantino stariji od Vladimira Nabokova a ovaj od Albera Kamija, koji je pak, stariji od Marsela Prusta. Uobičajena umetnost se izvrće, glave se gube zbog plagijata a kritici je podvrgnut pre svega postmodernistički i poststrukturalistički govor o zasićenju umetnosti i nemogućnosti originalnog stvaranja.Igor Marojević (iz pogovora knjizi)
