PRIČE O SNOVIMA

San nije uvek olakšanje, nije ni puko pribežište ni dar najsiromašnijima, nikom i svakom, ni prekor pohlepnima. U predelima i vremenu, po liticama i kasabama, krošnjama i krovovima, u svako doba dana i noći čuči tajna potrebe za snom, ali ne kao zahtev i porudžbina, već kao neizvesna i neizbežna borba s okolnostima. Tvorac priče i sledbenik njene sadašnjosti u čitanju zna da je san dokaz pozlaćene smrtnosti, svesti o iskušenju i sudbini. Andrić se bliži snu uzvišenim saučešćem sa svojim likovima. Sve je tako uobličeno, utvrđeno, ovekovečeno, dokazano, neporecivo i okamenjeno i sve je tako zapisano, istkano i žigosano da ti se čini da od stvarnosti i nepobitnosti, od vremena i istorije i sudbine, nema ustuka. Tako to izgleda i kad se, kujundžijski opkivajući priču sjajem dubokih i neiscrpnih značenja, opisuje i priziva smisao i ideju sna kao spisateljski domet kome stremi – da se priča događa upravo sada, kada se čita.

Nije san samo predah ili predznak, izbavljenje ili proročanstvo. I kod Andrića, snovi nisu samo reči, provokacije, značenja, oblici, zagonetke ili predskazanja, naprotiv – kod njega su snovi celina koja blista, ozaruje i raduje u prostoru i vremenu gde se događaji koji zavrede mogu desiti i u vrhunskoj priči kao i u snu, da traju, kao beskraj trenutka...