PRIČA O UTVARAMA

Ne znam da li se autorka inače služi ovakvim stilom pisanja ili ga je upotrebila samo za ovaj roman, ali da je bio drugačiji nikako ne bi bilo moguće ući na vrata stana An i Tomasa i upravo tu doživeti i osetiti Aninu borbu. An se ne bori sa utvarama nalik iz horor filmova, već sa puno strašnijim, onima sa kojima se puno nas susreće kroz život. Utvare zaista mogu biti stvarne, možemo ih dotaći, čak i progovoriti koju reč sa njima. Laura je za mene neobičnim stilom, dočarala do tančina beskrajnu teskobu sredovečne žene. An je Francuskinja, pijanistkinja, koja zbog braka već četvrt veka živi u Austriji zemlji koju nikada nije mogla da oseti kao svoju, čiji jezik nikada nije zavolela. Nakon što je uzela godinu dana odsustva iz škole u kojoj predaje da bi se posvetila pisanju udžbenika radi sve osim toga. Odlazi u duge šetnje po kvartovima grada, svakoga dana kafu pije van kuće, a sve da bi se udaljila iz svog stana gde oseća, pa često i vidi, prisustvo mlade devojke sasvim verovatno ljubavnice svog muža. Dok An luta bez ikakvog cilja njena anksioznost i sve veća pometenost upravo je dočarana savršenim stilom gde smo iz rečenice u rečenicu u dalekoj prošlosti, sadašnjosti, drugoj zemlji, sasvim nepoznatom stanu.... Ceo roman je usmeren na An i njenu unutrašnju borbu sa utvarom ljubavnice, a devojka je toliko slična njoj iz mladosti. Da li je moguće da kriza identiteta, besposlenost, samoća od nas samih načine utvare. Lakše je prevazići odaljavanje sa nekada bliskom osobom, ali otuđenost od samog sebe je nešto što je ovde spisateljskim umećem dovedeno do savršenstva.