POSLEDNJE POGLAVLJE
Roman „Poslednje poglavlje“ autora Knut Hamsun jedan je od najpoznatijih radova ovog skandinavskog pisca. „Poslednje poglavlje“ je delo koje Hamsun piše između 1920. i 1923. godine, a već dve godine kasnije, Tomas Man objavljuje svoj roman „Čarobni breg“, koji se takođe odvija u sanatorijumu. Tematski, „Poslednje poglavlje“ istražuje ljubav i smrt kroz priču o gospođici d’Espar, koja se nalazi između dva muškarca: otmenog svetskog čoveka grofa Fleminga i deteta prirode Danijela. Radnja romana je uzbudljiva i uključuje neobične likove kao što su Mos i Samoubica, preteče Beketovih junaka. Ova nesvakidašnja ljubavna priča, uz izuzetnu atmosferu, učinila je „Poslednje poglavlje“ jednim od najpopularnijih Hamsunovih romana u Skandinaviji, knjigom koja je trajno ostala u literaturi.
Roman Poslednje poglavlje Hamsun je pisao od 1920. do 1923 godine. Dve godine kasnije, Tomas Man će objaviti „Čarobni breg“, roman koji se takođe odvija u sanatorijumu. Osnovne teme romana su ljubav i smrt, a u centru zbivanja je devojka (gospođica d’Espar) između dva muškarca: jednog otmenog svetskog čoveka (grof Fleming), i drugog, sasvim suprotnog, koji je dete prirode (Danijel). Uzbudljiva radnja, u kojoj su, između ostalih, prisutni neobični likovi (Mos i Samoubica, preteče Beketovih junaka), uz nesvakidašnju ljubavnu priču učinili su da Poslednje poglavlje u Skandinaviji postane jedan od najpopularnijih Hamsunovih romana, knji-ga za sva vremena...
„. . . Šta je ono radio mužu onom divnom francuskom romanu kad je došao kući i zatekao ljubavnika svoje žene u spavaćoj sobi? Prvo ga je pozdravio, zatim je ljubavniku lampom osvetlio stepenice. Pripazite! opomenuo ga je, jedan stepenik je klimav, čuvajte se, gospodine, da ne padnete! To je držanje svetskog čoveka, stil, otmenost. Zar Danijel nije mogao bar malo da nauči od toga!. . . “„. . . Zbogom, rekao je samoubica i pošao. – Ako prođete kroz šumu, možete još i stići na jutarnji voz, doviknula mu je. – Pošao je kroz šumu, došao do užeta koje se prazno lelujalo na grani, prošao pored njega, išao, išao i nestao.Gospođica d’Espar pratila ga je pogledom koliko je mogla, zatim se opet okrenula svom rublju – bila je tako vredna i u dobru i u zlu, tako zemaljski dosledna. . . “