PESME BESMRTNIH SIROMAHA

Posmatrano sa savremene literarne adrese, sa koje nas, kao jesenje lišće, zasipaju autorska pisma jednosmernog poetičkog klatna – od oportunizma, isprazne samodovoljnosti/samoizglednosti i rezignacije do samoporicateljskog komoditeta (kako samoporicanje sebe, tako i umetničke književnosti) – Ždralove pesme su pomalo robusne, huliteljske i raskolničke, antiutopijske, prozirljive, pesimistične, buntarske, (e)vokativne, opominjuće, otrežnjujuće i optužujuće. Ali i lekovite i posvećeničke, u kojima ovaj pisac i pesnik sa umiljenijem priziva neke (buduće) pesmotvorce, u budućnosti koje možda neće ni biti!
Ima u ovim pesmama nešto od (avangardnog) nanosa i puntarstva Braće Micić, i nije to nimalo slučajno ako znamo da je početak kao i kraj dvadesetog veka (i jednako začetak dvadeset prvog) obeležilo i obeležava skoljavanje (danas novih) varvara koji su se scijenistički nepovratno prozlili. Forma i duh ove kritičke poezije (posredovana idejnost „vaspitne” poruke, koncept kulturne i društvene pobune, opor jezik, naturalističke sličice, socijalne note, maksime i minimalizmi, aforistička žaoka, duhovita i češće cinična dosetka) kao da podsete kadšto prilježnog čitaoca na ruske konceptualiste sa kraja dvadesetog veka.Anđelko Anušić