PAVILJON BROJ 6

Godine 1892, Anton Pavlovič napisao je jednu od svojih najznačajnijih priča, Paviljon broj 6, kojom, moglo bi da se kaže, počinje pozni period piščevog stvaralaštva. U Paviljonu broj 6 više nema ironije i sarkazma, tako karakterističnih za njegov rani period, ovde su u prvom planu ozbiljna i duboka pitanja ruskog društva tog vremena, gde su i junaci, i okolnosti, i sav smisao krajnje simbolički.

“Vi ste uman, pronicljiv čovek. U svakoj situaciji u samom sebi vi možete da nađete smirenje. Slobodna i duboka misao, koja nastoji da razume život, i potpun prezir prema glupoj taštini ovoga sveta – to su dva blaga, od kojih veća čovek ni­kad nije poznavao. I vi možete da ih posedujete, čak i da živite iza tri rešetke. Diogen je ži­veo u buretu, pa ipak je bio srećniji od svih careva zemaljskih.

– Vaš Diogen bio je budala – mrzovoljno reče Ivan Dmitrič. – Što vi meni govorite o Diogenu i o nekakvom razumevanju? – razljuti se on iznenada i skoči. – Ja volim život, volim ga strasno! Imam maniju gonjenja, neprestan nesnosan strah, ali ima trenutaka kad me hvata žudnja za životom i tad se plašim da ću poludeti. Strašno želim da živim, strašno!”