PALINODIJA LIBO ODBRANA
Predivna zbirka poezije Nenada Vojvodića koja govori o nulama, a zapravo krugovima, mislima i kamenčićima koji su na tom tragu. Uživajte u ponovo oživljenim likovima naše prošlosti na jedan nesvakidašnji način.
„A nula je božansko delo; / nula je točak svoga roda; / nula je duh i telo / čamac, veslo i voda“, zapisao je Danil Harms.
Da li se išta u bivanju promenilo tokom proteklih stotinak godina od kada su nastali ovi stihovi? Skoro pa ništa – utisak je koji ostavlja Palinodija libo odbrana. Jer, „i nadalje smo obličja sazdana od gladi i straha, od drugih životinja nimalo bolja“ (Spasti se). Čini se da je autor pesama razastrtih po „zelenom panteonu“ na tragu te nule. „Znači, ovako izgleda nula, naša i čovečja“ (Nula), ona koja je zapravo krug, jer u vodu bačen kamenčić pravi krug na površini. A znano je da svaki krug rađa misao, pa misao, izazvana krugom, „priziva iz mraka prema svetilu“.Tako kroz spregnuti, škrti lirski izraz blesnuše nanovo likovi Save Mrkalja i njegova Jelena Dijaković, zaboravljeni slikari karlovački – malteški vitez Emil Krenajz, revolucinarka Mirjana Maljušević i metresa Irma Poturičić, čija lepota u pesnikovim snovima pleni čežnjom sa vremenske dis-tance od skoro jednog veka. Irma je ognjem slikama svojim sama presudila, potvrđuje istorija koja se „svojih Jefimija više ne seća“, a autor ovih stihova ipak se odvažio da ih na uvid ponu-di njoj, istoriji, i svakome ko još drži do stihovanja. Uprkos onima koji odapinju strele prema Ludom gavranu i „ćutanjem se dižu da bi pozdravili promene“ – varljive blagodati novog doba (Kraj istorije i poslednji čovek).Ima li igde pod naslovima Palinodije libo odbrane danas toliko favorizovanog lirskog subjekta?Da nije doživeo sudbinu Hiatus kraljice, koja „tek što je bila, a već je nema“, ili možda tumara po rubovima svakodnevnog teatra, svestan da „nikako neće uspeti da izbegne sledovanje koje se na haljama presijava kao zlatna lenta“? Biće ipak da se vešto „u pesmi skriva“, pa tek ponekad proviri iz zapitanosti Umora, enigme Osmice, praznine svoje stolice, zaškilji s nevericom na svet koji mu se otkriva „ispod abažura“, Iz ljušture ili sa Belješeva. Ali ni od čega ne strepi, nikuda više plavetnilom ne hita, budući da odavno već nije „dete voda“, tek samo „čuvar basme koja mu je poverena“ dok se „rve sa nasleđem nečije kosti i darom zaborava“. Valjda zato spokojno očekuje svoje „ništa“, tj. onu nulu i „čudo sa oltara“ koje mu po svemu zapisanom među ovim koricama pripada. Jer – gde je palinodija, tu je i odbrana.
