OSTACI DANA

Najpoznatije delo Nobelovca Кazua Išigura (1954), koji je rođen u Japanu, ali se kao dečak sa roditeljima preselio u Englesku, nesumnjivo je roman „Ostaci danaˮ, nagrađen Bukerovom nagradom 1989. godine. Osim visoke umetničke vrednosti, duboko univerzalne priče i istančanog stila koji su zaokupili pažnju velikog broja čitalaca i istovremeno bili visoko ocenjeni u krugovima književnih kritičara, povlašćenom mestu ovog romana u Išigurovom opusu svakako je doprinela veoma uspela ekranizacija ovog dela. Po scenariju u čijem pisanju je učestvovao i sam Išiguro, u režiji Džejmsa Ajvorija, snimljeno je izuzetno filmsko ostvarenje nominovano za osam Oskara, u kome su glavne role neponovljivo odigrali Entoni Hopkins i Ema Tompson. Na stranicama ovog dela, Išiguro realistično, krećući se po tragu klasika koji važe za najbolje stiliste engleskog jezika, rafinirano i senzibilno, pripoveda još jednu priču o čoveku koji se suočava sa prošlošću, sa onim što jeste i što nije učinio od vlastitog života. Glavni lik, već ostareli batler Stivens, dobivši nekoliko dana odmora od novog poslodavca, Amerikanca Faradeja, kreće na put da bi se susreo sa nekadašnjom domaćicom čuvenog Darlington hola, gospođicom Кenton za koju ga vezuju uspomene koje se ne tiču isključivo profesionalne saradnje. Čak i za to putovanje, Stivens traži poslovni izgovor, jer i u poznim godinama, tim ostacima dana i života, odlaže konačnu spoznaju onoga što je decenijama nastojao da zaboravi. Кratko izmeštanje iz svakodnevnog, primoraće ga da najzad promisli o događajima iz prošlosti, da se osvrne na ono što se moglo dogoditi. Od ljubavi koju je mogao doživeti, uzmakao je u perfekcionizam i potpunu posvećenost beznačajnoj dužnosti batlera u zamku, koji je, posredno saznajemo, bio ambijent u kome su se odvijala značajna istorijska zbivanja pred Drugi svetski rat. Sudbonosne prekretnice su odavno iza Stivensa, a njegovim melanholičnim, skoro rezigniranim suočavanjem sa proživljenim i odlaganjem da sagleda ono što mu je preostalo, uslovljena je sporost naracije koja na izuzetan način doprinosi melanholičnom osećanju koje boji čitav roman. Zbog toga ovo nije štivo za one koji u književnom delu traže uzbudljiv zaplet: život glavnog junaka koji provodi vreme vozeći se i posmatrajući raskošne pejzaže, davno je ostao iza njega i do čitalaca dopiru samo odjeci i odblesci proteklog. Poslednje stranice romana, kada batler, kroz čiju sudbinu se prelama i dekadencija britanske aristokratije, usamljen stoji u gomili koja veselo ćereta, prevodeći misao o toplini ljudskih odnosa u ostvarivanje profesionalnog zadatka, dovode nas u sumnju da li je Išigurov junak, posle svega, uopšte shvatio svu ispraznost svog života lišenog emocija. To njegovu tragediju, čini se, dodatno produbljuje, a ovom snažnom delu dodaje mnoštvo novih značenja.