ORANGE ZEPPELIN
Svakome bi trebalo odrediti da putuje. Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ovako piše Meša Selimović. I toga se pridržava Miloš Latinović u koncepcijski jasno određenoj, ali žanrovski razuđenoj zbirci priča pod naslovom “Orange Zeppelin”.
Svakome bi trebalo odrediti da putuje. Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ovako piše Meša Selimović. I toga se pridržava Miloš Latinović u koncepcijski jasno određenoj, ali žanrovski razuđenoj zbirci priča pod naslovom “Orange Zeppelin”. Putovanja su motiv i, logično, svaka priča ima jasnu toponimsku odrednicu (neke i više njih), ali odlazak do Lisabona, Lajpciga, Sankt Peterburga ili Kalamate, alibi je za građenje storije, koje svojom strukturom često podećaju na matrjoške ili lavirint u kojem iznenada pronalazite nove priče/izlaze, kao i filmske junake, književnike, duhove, političare, radnike, koji čine svet Latinovićeve literature. U ovoj zbirci zatiče nas i sa sobom nosi magičnost iznanađujućih potraga, neplaniranih ljubavnih susreta, u danu stečenih prijateljstava, damaranje oniričkih vizija, jesenjih snoviđenja, maglovitih sećanja, koja i inača krase autorov rukopis. "Orange Zeppelin”, međutim, nije zbirka priča u kojoj dominiraju samo elegični tonovi, jer iza tog vela Latinović ispisuje svoj stav o savremenom društvu, nakaradnim politikama, prevrtljivim ljudima, kao i ličnim zabludama, koje često – bacaju duge senke.
