OBOJICA NA KRAJU UMIRU

Iz pera Adama Silvere stiže nam jedna neobična ideja. Zamislite budućnost i svet u kome postoji Agencija za objavu smrti. U rane jutarnje časove, pozove vas broj koji ne treba ignorisati. Obaveštenje je kratko i potpuno tačno - u naredna 24 sata umirete. Nema načina da to promenite i po strani nije nikakva greška. Pratimo dva tinejdžera, premlada za vest koja im je saopštena. Previše toga još nisu uradili, dosta toga još čeka na njih. Neke stvari koje su želeli da isprave, sada već možda ne mogu. Smrt može doći već u narednih par minuta, a u bilo kom obliku. Nisam mogao, a da ne razmišljam o celom tom konceptu. Kako bih se ponašao kada bi mi neka agencija javila da umirem u naredna 24 sata? Šta bih uradio? Kako bih se ponašao? Misli su mi lutale, ni sam nisam svestan šta bih mogao i želeo da uradim. Upravo zbog toga možemo naslutiti koliko je teško svakome od junaka ove knjige, koji se upravo sa time suoče. Sam naslov ne ostavlja prostora za nadu, jer svi znaju šta će se do kraja desiti. Upravo zbog toga je u meni izazvala odredjenu dozu tuge i depresije. Kada uvidite i shvatite nesposobnost i bespomoćnost drugih, pa makar i likova u knjizi da bilo šta promene, ne bude lako. Poistovetite se sa njima i žalite ih. Upravo zbog toga ova knjiga i tera ljude da razmišljaju o smrtnosti, bez obzira na starosno doba u kom se trenutno nalaze. Silvera je učinio da žalim za likovima koje nikada nisam upoznao, a koji će me pratiti dugo nakon čitanja. Njihove nedovršene sudbine, prerano završeni životi i sve što su mogli uraditi do primerene starosti. I ta reč "primerena" je odvratna sama po sebi. Ko smo mi da sudimo koliko neko treba da živi i da li je dovoljno živeo? Da li bi bilo lakše da ovakva agencija zaista postoji? Možda ne, a možda i da. Čudno i jezivo pitanje. Strašno je to, kako u stvarnom životu, tako i ovde. Tako da je tema vrlo bitna, te nas može podstaći na razmišljanje o sopstvenim životima. Volite se narode. Volite se, živite svoje živote, svadjajte se, ali se i pomirite. Oprostite ako možete, dajte drugu šansu. Priznajte nekome da ih volite. Idite na to putovanje o kom sanjate, ali ga odlažete, jer "ima vremena". Kupite to što dugo gledate u izlogu ili na nekom sajtu. Jednom se živi. Jednom se i umire. Živite punim plućima, jer se nikada i nikome ne zna kada će poslednji trenutak doći. Svi imamo samo jednu šansu, učinite je vrednom. Obećao sam sebi da se neću raspisati previše, ali nisam mogao to ispuniti. Strašno je kada se u rane jutarnje časove sazna da vam je taj dan poslednji. Razmislite o svim strancima koje nikada nećete upoznati. O ljubavi koju nećete doživeti, osobama koje nećete više videti, zagrliti, poljubiti, isplakati se sa njima. Sve prestaje. Nema dalje. Dosta je i ljudi kojima se knjiga nije dopala. Razumem i to, sasvim opravdano. Pisana je u YA stilu, pa nema nekih preterano teških i ozbiljnih delova - koji bi me verovatno još više dotukli. Meni je možda došla i u pravom trenutku, pa su utisci ovakvi. Možda jer sam i ja lično izgubio dragu osobu prošle godine. Sada bih dao sve da mogu još jednom da pogledam tu osobu, zagrlim je, poljubim. Ispričamo se o nekim banalnim, svakodnevnim stvarima, čujem iste priče koje sam stalno slušao uz dosadu, a sada bih samo to slušao i upijao svaku reč... Sve u svemu, doživeo sam je teško i uz puno razmišljanja o celoj temi. Teško je kada izgubite nekoga, bilo da je ta osoba stara ili mlada. Svaki gubitak je gubitak i svakome pada teško, bez obzira koliko smo snažni ili se samo pretvaramo da jesmo. Ipak smo svi živa bića, sa emocijama. Naravno, ima i ova knjiga mana. Mogla je biti kraća, jer se autor za moj ukus malo previše rapspisao. Stičem utisak da je hteo da dobije na broju stranica, pa je pisao i o pomalo nebitnim stvarima. O nekim nebitnim razmišljanjima i činjenicama. Mada opet, možda bi neko upravo o tome i razmišljao u poslednjim trenucima. Ipak smo svi različiti. Stil pisanja je naravno jednostavan, pa ne očekujte neke rečenice koje će vas oboriti sa nogu. Ovde su na sceni upravo emocije koje autor želi da probudi kod nas koji čitamo knjigu. Naravno, naidje često i rečenica koja vas pogodi u centar, pa odložite knjigu i protrljate suzne oči. "Postoje pitanja na koja ne mogu da odgovorim. Ne mogu da ti kažem kako ćeš živeti bez mene. Ne mogu da ti kažem kako da žališ za mnom. Ne mogu da te ubedim da ne osećaš krivicu ako zaboraviš godišnjicu moje smrti, ili ako shvatiš da su prošli dani, nedelje ili meseci a da nisi ni pomislila na mene. Želim samo da živiš." Čitaoci uglavnom zameraju tu preuranjenu i brzu ljubav koja se radja izmedju glavnih likova. Ipak, da li ih zaista možemo osuditi? Stavite se na njihovo mesto. Možda bi baš neko od vas tako regovao, da zna da je svemu kraj?! Vezali bi se za nekoga sa kime delite zajedničku stvar, pa makar to bila i smrt. Puno je tema koje se kriju u ovoj knjizi. Dosta toga je ostavljeno nama koji čitamo, da to sami vidimo. Što i jeste minus u neku ruku. Ali ipak, meni se ovo dopalo. Nije neko otkrovenje, ali je meni ova knjiga postala nešto specijalno, nešto dragoceno. Sve u svemu, jedna knjiga koju vredi pročitati. Možda mnogima neće biti ništa posebno. Ne kažem da jeste. Vredi pročitati je i razmisliti o svemu. "Iskreno verujem da treba da živimo svoje živote odmah, i to punim plućima, jer za razliku od likova iz ove knjige ne znam koliko mi je još preostalo vremena na ovom svetu. A ne znate ni vi. Zato ne čekajte previše da postanete to što želite da budete - sat otkucava." Ludo vas volim, Adam Silvera.