NOĆNE ŽIVOTINJE
Nikola Đurica piše pesme kada čuje Noćne životinje, njihove žudnje, očnjake, račvaste jezike, koje razaznaje jasno, i razume, jer u nama su. Ipak, autor im prilazi bez velikih i skrivenih namera, neagresivno, samo želeći da prepozna njihove oblike među senkama – dok noć pada brzo, noć pada potpuno, on ih se i ne plaši, niti se bori da ih ulovi ili o njima isuviše sazna; malim brojem biranih i neretko obojenih reči, Nikola slika, ne priča, s ponekim nenametljivim zaključkom na umu: dobro je znati / još bolje videti.
Uznemiravaju me. Noćne životinje. Mjauču i motaju se pod krevetom, grebu vrata. Saplićem se o prag, izlazim. Ulice vode uglavnom ka piću. U redu. U meni uvek prvo rastu krila. Kasnije rep. Završava otrovnom bodljom. Koristim ga kao katarku dok plovim nazad kući. Noć je gotova, tako kažu autobusi. Najčešće se ujutru zateknem sa sopstvenom žaokom posred čela. Nikada ne pravim šale o tome. Ogromna greška.
