NIŠTAVILO
Kada Pjer Anton shvati da život nema smisla, učenik sedmog razreda napušta učionicu, penje se na drvo i ostaje tamo. Njegovi drugovi iz razreda ne mogu da ga nateraju da siđe, čak ni gađanjem kamenja. Da bi dokazali Pjer Antonu da život ima smisla, deca odlučuju da se odreknu važnih stvari. Gomila počinje površnim — štapom za pecanje, novim parom cipela. Ali kako žrtve postaju ekstremnije, učenici postaju sve očajniji da slome Pjera Antona, da opravdaju svoje verovanje u smisao. Naravno da će podstaći intenzivne misli i diskusije, Ništa — već dragoceni posao u inostranstvu — se ne sme propustiti.
„Sve je nebitno", viknuo je Pjer Anton jednog dana. „Jer sve počinje samo da bi se završilo. U trenutku kada ste rođeni počeli ste da umirete. A to važi za sve. „Zemlja je četiri miljarde šeststo miliona godina stara, a vi ćete doživeti najviše sto!", povikao je drugom prilikom. „Bivstvovanje uopšte nije vredno truda." Pa je nastavio: „Sve je to jedna velika predstava koja se sastoji od pretvaranja i u kojoj treba biti najbolji upravo u tome." Inače ništa do tada nije ukazivalo na činjenicu da je Pjer Anton anjpametniji od svih nas, ali odjednom smo to svi spoznali. Jer shvatio je nešto. Čak iako se mi nismo usuđivali da to priznamo. Ni roditeljima, ni nastavnicima, niti jedni drugima. Čak ni sami sebi. Nismo želeli da živimo u svetu o kome nam je Pjer Anton govorio. Želeli smo da postanemo nešto, neko.
