NIKUDA NE IDEM

Neće vredeti upozorenje da pažljivo čitate priče iz nove zbirke Rumene Bužarovske jer je ona tako vešta da vas uvuče u nimalo bezazlen zaplet, da nećete ni primetiti kako ste teško udahnuli kada se pripovest završi.

Nije Rumena takva samo prema čitaocima. Ona ne štedi ni svoje junake. Upada im u živote, osvetljava ih reflektorom, ne dozvoljavajući im da nered u kojem obitavaju sakriju čak ni pod tepih. Tako ogoljeni, prepuštaju joj se na milost i nemilost. A saosećanja je malo. Stvoriteljka ih pušta da sami sebe upropaste, malo se mešajući u njihovu sudbine, tek toliko da bi nam pomogla da sami donesemo zaključak ima li sve to što im se dešava bilo kakvog smisla i da li je život fer. Ona je tu u prolazu, slatkorečivi voditelj kroz zaglavljene sudbine bez mogućnosti promene. Junaci ipak pružaju otpor, koprcaju se pokušavajući da pronađu nešto bolje za svoje porodice i sebe ni sami ne znajući za čime zapravo tragaju.

Priče su opore i bez milosti čak i pored duhovitih delova koji samo pojačavaju opšte sivilo. Niko nije pošteđen niti povlašćen, ni oni koji odlaze u inostranstvo, niti stranci koji dolaze u Makedoniju. Besmislu nije bitan društveni položaj dokle god ima nesigurnosti i zbunjenosti kojima se hrani. Jednom kada se zarad prividnog smirenja čovek izglobi iz sebe, nema više povratka na staro. Rumena je nemilosrdno precizna i u opisivanju ljubavi koja na prvi pogled može spasiti svet, ali kada se malo dublje zagrebe, shvatamo da je poput egzotičnog začina koji je na korak da upropasti jelo koje je već dovoljno neukusno.

Kao i sve što je mračno, i ove priče su vrlo zavodljive, teraju nas da preispitamo sopstvenu mračnu stranu, potajno se nadajući da nije sve tako crno kao što čitamo. U njima nema nade i sve je predodređeno. Zašto onda da čitamo ove pripovesti? Zato što se nada krije u tome da ćemo, ,kada zatvorimo knjigu, odlučiti da nešto promenimo u svom životu, kako ne bismo završili u nekoj sledećoj priči Rumene Bužarovske.