NIJE BOL PRAVA LINIJA
Smenjivanje epizoda manije i depresije, od dvadeset i pete godine, spada u teške endogene psihoze. Međutim, ovde imamo priiku da zavirimo u tok misli koji je baš takav da "ide" gore-dole. Prva zbirka poezije Kristine Simonović ističe teme o kojima se više ne sme ćutati.
Kada sam imala dvadeset pet godina dijagnostikovan mi je Bipolarni afektivni poremećaj. Neizlečiva mentalna bolest u kojoj se smenjuju epizode manije i depresije. Spada u teške endogene psihoze. Pesme su odraz mojih različitih stanja, epizoda, suočavanja, bežanja. Od bola, besa, bespomoćnosti, suicidalnih misli, sve do odvajanja sebe od svoje bolesti.
Redosled pesama u zbirci predstavlja „vožnju“ koja ide gore-dole, baš kao i moja bolest.Želim da pokažem drugima neprijatnu stvarnost mentalne bolesti. Da razvijem svest o nevidljivom neprijatelju koji kosi sve više mladih ljudi u Srbiji. Da razbijem ćutanje. Kada polomite nogu, svi vam veruju da vas boli, da vam je teško da se krećete. Zato što je vidljivo. Sve ono što osoba ljudskim okom ne može da vidi često ne razume. Namera mi je da se ljudi koji imaju problema sa mentalnim zdravljem osete manje usamljenim, da se njihov glas čuje, a da se zdravi bar na momenat zapitaju.Šta je, zapravo, mentalno zdravlje? Da li se ovako oseća neko koga poznajem? Kako da pomognem? Mentalno zdravlje je jednako bitno kao i fizičko zdravlje.„Nije bol prava linija“ govori o prolasku kroz agoniju, čvrsto se držeći nade. Oporavak od mentalne bolesti, pa i od bilo kog bola, nikada nije linearan. Ali se mora započeti, i o njemu se mora govoriti.
