NAZNAKA HITNO: HRONOSKOPIJA
- IzdavačMAKART
- Žanr Beletristika
U prelomnim vremenima naše lične istorije, kao u žiži, sumiraju se sećanja, iskustva, iskrsavaju neki trenuci iz prošlosti čiji značaj nismo prepoznavali kad su nam se dešavali. Tako nam je Violeta Ivković, suočena sa ozbiljnom bolešću, bez patosa, čak sa humorom, i sa ozbiljnošću, svojim romanom “Naznaka hitno” ispostavila račun svog dotadašnjeg života i njegove koncentracije tokom procedure lečenja, jer sada i od sada više ništa neće biti isto." ------------------------------------------------------------------------------------------- Mr Slobodanka Matković, slikar i profesor književnosti
Akcija: Booktobarska knjiška revolucija - popust 20%SAN O SRBIJISvi artikli na ovoj akciji su na jedinstvenom popustu od 20%. Dostava je, na području Srbije, besplatna za porudžbine preko 1.499 din. U toku trajanja akcije, uz svaku knjigu iz porudžbine dobijate bukmaker na poklon. Akcija traje od 1. do 31. oktobra.
NAZNAKA HITNO: HRONOSKOPIJA
Sava Bunčić
U citanje ove knjige (izdavac: Makart, 2021) sam krenuo, koliko god se trudio da ta osecanja izbrisem ili ignorisem, sa dva podsvesna ocekivanja. Inace, ne volim da imam ikakva ocekivanja pre citanja bilo cega. Hocu da moj dozivljaj svakog teksta bude devicanski cisto i nevino samo moj, bez i podsvesnog uticaja ikoga ili icega drugog na njega. Stoga, tudja misljenja o istom tekstu zelim da cujem samo nakon sto sam zavrsio sopstveno procitavanje. Time gubim mnoge dobrobiti od primanja preporuka sta da citam, ali eto, da li egoisticki (nadam se ne narcisticki?), ipak preferiram da tekst dozivljavam prvo sam. Uprkos tome, u slucaju ove Violetine knjige, pre nego sam je i uzeo u ruku, negde u dubini su mi cucale neke "predrasude". Prvo, da ce tekst sigurno odisati vrcavom visprenoscu, jer ne moze biti drugacije kod pisca kome je leprsava pronicljivost drugo ja. Drugo, da ce tekst inspirisan kontekstom licnog sucavanja sa ozbiljnom bolescu, biti oprhvan tamom i tugaljivoscu, jer sam u samoj autorki tokom stvaranja knjige osetio tracak strepnje od takvog dozivljavanja knjige od strane buducih citalaca. Ocigledno, za obe moje predrasude "krivicu" snosi sama knjizevnica! Na srecu, kada sam zaronio u tekst, predrasude su trenutno isparile - on me je tako usrknuo da sam ga doziveo cisto, direktno i nezavisno od bilo cega drugog. U ovoj knjizi, Violeta manipulatorski vesto ali samo naizgled navodi citaoca da poveruje da se razmatraju pitanja suocavanja sa bolescu koja ti moze doci glave, znaci neizbezno i sa mogucom ili iscekivanom smrcu. Ne treba verovati tom njenom navlacenju! Ona ovde uistinu razmatra pitanja slozenosti i neprekidnih samoispitivanja o zivljenju zivota, izborima koje pri tome neprekidno pravimo jer je to neizbezno, i u koje istovremeno mozemo i da se kunemo i u njih sumnjamo. Pri tome, bolest i smrt su Violeti samo alat i podupirac, ogledalo koje okrece prema citaocu da bi u njemu on sam jasnije video zivot, umesto da mu ona o zivotu drzi predavanje. Jer, sto je ogledalo tamnije, emotivna refleksija zivota u njemu izgleda svetlije (nasuprot fizickim zakonima, koji ne vaze za osecanja). Sveukupna blistavost zivota je tolika da pobedjuje i tamu u ogledalu, a na vama je da izaberete da li to vidite ili ne - sve je u vasim ocima, lukavo a mudro ukazuje autorka sluzeci se alegorijom moguceg umiranja. Prica koju Violeta razvija u ovoj knjizi je pisana u prvom licu jednine. Obicno, ili bar cesto, u takvim slucajevima tekstovi manje ili vise obiluju direktnim i detaljnim opisima (ili i objasnjenjima) sopstvenih osecanja u odredjenim dogadjajima i desavanjima. To ni priblizno nije slucaj u ovoj knjizi, iako se u autorkinom zivotu skupilo toliko mnogo, da bi bilo dovoljno za dva-tri zivota nekih drugih. Iako stalno govori kroz "ja", Violeta sopstvena osecanja u situacijama sa neizbezno visokom emotivnim nabojem ne objasnjava i iskazuje ih samo indirektno i simbolima cije znacenje (poruka) se razume samo ako se simboli razgrnu. U tom smislu citalac dozivljava i delove o Violetinim roditeljima, deci i unucima, supruzniku i prijateljima, kao i knjizevnosti. Opisujuci njih, koji su ocigledno njoj najvazniji delovi njenog samog bica, autorka u stvari skriveno opisuje sebe, svoj zivot i svoja najdublja osecanja. Ona koristi postupke, reakcije i reci tih njoj najvaznijih (i najvoljenijih) drugih da nam neverbalno "kazu" ono sto nece sama da kaze o sebi! Kako lepo, elegantno i uverljivo... Takva pisceva sposobnost da govori o sebi ali posmatrajuci se sa strane je jako redak i impresivan dar! I sve to kroz objektivno, cinjenicko i koncizno izrazavanje, u kome leprsavost i mastovitost stila je prvenstveno u funkciji podvlacenja znacenja recenog, a ne alat za postizanje zavodljivosti. Sveukupno, ova knjiga Violete Ivkovic na knjizevno kvalitetan i pitak nacin potvrdjuje da su bolest i umiranje deo zivota, stoga sasvim prirodni iako zastrasujuci fenomeni. Mi mozemo da se trudimo da ga kontrolisemo koliko mozemo, ali zivot u mnogo cemu ide putevima koje on sam odredi i moramo ga prihvatiti onako kako nailazi, a ne zaboraviti da u njemu uzivamo, kao da nam bezrecno sapuce autorka. Mislim da sam ja cuo taj sapat. Toplo preporucujem da ga i vi oslusnete!