MOJE DRUGO TI: ODABRANE PESME
Izbor pesama iz svih dosad objavljenih knjiga poezije Marije Knežević, i jedne neobjavljene, s razlogom je poneo naslov Moje drugo ti (2001). Naslov Dvadeset pesama o ljubavi i jedna ljubavna (2003) takođe bi mogao, bez obzira na brojčanu nepodudarnost, odgovarati izboru iz pesnikinjinog opusa. I kada nisu ljubavne ili o ljubavi, i kada na prvi pogled nisu u vezi sa „ja“ ili u vezi sa „ti“, Marijine pesme tiču se odnosa pesničke duše s drugim bićem, i tiču se ljubavi. U sebi nose proživljeno iskustvo destilovano u obliku stiha i slike. Duboke su i vedre i gorke i ironične. I lepe, premda neretko uprizore ružno. Jedinstvenog i neponovljivog izraza, prodorno stižu do „drugog ti“ i uzdrmaju ga. Jesu, kao Kafkin ideal umetničkog dela ‒ sekira za zamrznuto more u nama, i jesu, kao Sioranov ideal pesme ‒ opasnost. Poezija su punog života i poezija puna života.
Slično Rilkeu, Marija Knežević u „Nepotrebnim savetima mladom pesniku“ kaže: „ono što pišeš sobom možda će i valjati“. Naslov ove knjige mogao bi glasiti i: Pesme pisane sobom.
– Zorica Bečanović Nikolić
Svaki izbor iz poezije Marije Knežević bio bi dobar, jer, sigurno bi bio obiman, isticao ovaj ili onaj aspekt pesništva koje je uočavalo i pratilo ne samo ličnu istoriju već i važne promene društva u kome se zadesilo – da ga nadiđe, da se nad njime uzdigne.
Književni kvalitet koji bismo nazvali inteligencija i pismenost krase pesnikinju grada, mita, erosa, mora, društvene osvešćenosti i kritike, umetnicu relacija i povezivanja, onu koja prihvata, nasmejana, takozvanu realnost. Reaktualizuje je, reanimira, ne retušira.
U ljubavnoj misiji – podsećanje na ljudskost.
I:
„Da je onako kako nije a trebalo bi, ona bi odavno bila prepoznata kao bartkinja (ne od Bart već od bard), ali je ovako kako je, i začudo i ipak, i uprkos, opstala je kao pesnikinja, pripovedačica, romansijerka, prevoditeljka, esejistkinja trideset godina, kao vrednost nacionalne književnosti. Zar bismo smeli tako da vidimo veliki ozbiljni opus Marije Knežević? Smemo i hoćemo. Zasnujmo novu istoriju (tzv. savremene) srpske književnosti, upišimo nova-stara imena i biće nam lepši i čistiji život.“
– Danica Vukićević
Slično Rilkeu, Marija Knežević u „Nepotrebnim savetima mladom pesniku“ kaže: „ono što pišeš sobom možda će i valjati“. Naslov ove knjige mogao bi glasiti i: Pesme pisane sobom.
– Zorica Bečanović Nikolić
Svaki izbor iz poezije Marije Knežević bio bi dobar, jer, sigurno bi bio obiman, isticao ovaj ili onaj aspekt pesništva koje je uočavalo i pratilo ne samo ličnu istoriju već i važne promene društva u kome se zadesilo – da ga nadiđe, da se nad njime uzdigne.
Književni kvalitet koji bismo nazvali inteligencija i pismenost krase pesnikinju grada, mita, erosa, mora, društvene osvešćenosti i kritike, umetnicu relacija i povezivanja, onu koja prihvata, nasmejana, takozvanu realnost. Reaktualizuje je, reanimira, ne retušira.
U ljubavnoj misiji – podsećanje na ljudskost.
I:
„Da je onako kako nije a trebalo bi, ona bi odavno bila prepoznata kao bartkinja (ne od Bart već od bard), ali je ovako kako je, i začudo i ipak, i uprkos, opstala je kao pesnikinja, pripovedačica, romansijerka, prevoditeljka, esejistkinja trideset godina, kao vrednost nacionalne književnosti. Zar bismo smeli tako da vidimo veliki ozbiljni opus Marije Knežević? Smemo i hoćemo. Zasnujmo novu istoriju (tzv. savremene) srpske književnosti, upišimo nova-stara imena i biće nam lepši i čistiji život.“
– Danica Vukićević
