MOTO PERPETUO
U islednom poigravanju reči, u rečenicama obojenim muzičkim leksemama, nastajao je ovaj roman dobrano natopljen naoblakom ravničarskog podneblja, a pomalo i vodnjikavim akvarelom koji lagano i posigurno blagom sumaglicom vešte rečitosti zavodi i pleni čitaoca. Započet testamentarnom enigmom, s nekako pripoznatim lajtmotivom u galaksiji već ispisanih knjiga zagonetno kroz roman odgonetnih ključića za tamo neke fioke.—?Iz recenzije Milutina Ž. Pavlova
