MEĐU DRVEĆEM
Girdir Elijason, islandski pisac, u svojoj knjizi Među drvećem čitaocima donosi četrdeset sedam kratkih priča. Njegov specifičan način, da nas u tako kratkim formama vodi kroz nove i nove radnje, je zaista zadivljujuć.
Knjiga obimom nije mnogo velika, ali ko je pisao i prevodio priče dobro zna u kakav se poduhvat ovaj Islanđanin upustio: četrdeset sedam priča, pa još kratkih – znači četrdeset sedam početaka, četrdeset sedam novih, zasebnih napora koji moraju brzo dosegnuti svoj vrhunac i još brže zamreti u svom sutonu, da bi se, iz mraka koji, poput neosetnog intermeca padne na čitalačko oko, rodila nova zora, odnosno nova priča.
Elijason se odlično snašao u ulozi Sizifa. Njegov Sizif, štaviše, nosi jednu crtu krajnje neuobičajenu za heroja-pregaoca, za mitskog uzaludnika: on je dete. I zaista, Elijasona s razlogom možemo smatrati piscem detinjstva, s tim što kod njega prepoznajemo onaj kvalitet koji krasi bistre umove, stvaraoce sklone učenju: između deteta i odraslog čoveka postoji taj neoskvrnuti kontinuitet; uprkos svim promenama, čovek u sebi nosi dete ne kao deo prošlosti, nego kao samoga sebe, onog sebe koji ne prestaje da postoji uprkos preobražajima koje ljudsko biće mora da pretrpi ne zato što to želi, ne zato što ka njima teži, ne čak ni zato što odnekud čuje da su promene neizbežne – već zato što mora.
