MALI CENTAR SVETA
Kšištof Čiževski (Krzysztof Czyżewski, Varšava 1958), književnik, izdavač, umetnički fotograf, glumac. Bio je glumac prvog ansambla ekserimentalnog antropološkog pozorišta “Garđenjice” (1978-1983) i urednik underground časopisa “Čas kulturi” (1983-1988). Osnovao je Fondaciju “Pograničje” (1990) i Centar “Pograničje – umetnosti, kulturâ, narodâ” (1991) u Sejnima, poljskom gradu u blizini poljsko-litvanske granice. Čiževski je danas direktor izdavačke kuće Pograničje i glavni urednik časopisa Krasnogruda, koji ta kuća izdaje. Veoma je aktivan kao animator programâ međukulturnog dijaloga u Srednjoj Evropi, na Kavkazu, u Srednjoj Aziji i u drugim pograničjima sveta. Za knjigu Etos pograničja (Biblioteka XX vek 2010, prevod Lj. Rosić), Čiževski je 2008. godine dobio prestižnu nagradu “Cogito” a za knjigu Mali centar sveta dobio je 2018. godine nagradu “Józef Tischner”.
U svetu, u ovom našem kutku u galaksiji, ne bi bila mogućna ljubav da nije malih centara sveta.
Jedan, veliki centar postojao je nekada, pre vremena. Usnulo sećanje na njega počiva u čovekovom izgnanstvu, u umiranju životinja i ćutnji biljaka, u krhotinama razbijenog suda, u iskrama svetlosti skrivenim u tamnoj materiji, u patnji postojanja. Naš se kosmos pretvorio u zrnca mikrokosmosa i samo zahvaljujući tome njegov raspad nije bio njegov konačni kraj. Svet je opstao u onome što je najmanje. Svet je smrtno željan malih centara sveta.
Velikog centra nema. Ako se negde i pojavi, nije to ništa drugo do iskušenje Istorije, koprena iluzije u oku ljudi žednih vlasti. Pretenciozan je, iziskuje moć i idelogiju, žudi za isključivošću i jedinstvenošću. Satire i guta male, sve dok i sam ne doživi propast. Scenario je uvek isti: raste sejući smrt, sve dok i sam ne iščezne.
Kad krene da buja, jedino je ono što je najmanje i što je sačuvalo ljubav u stanju da mu se suprotstavi. Zemaljske kušnje nagone nas da, umesto da ovladamo sobom, žudimo da, bežeći od sebe, ovladamo drugima. Tako se gube bitke sa uzurpatorima veličine. Golijata nikad neće pobediti drugi Golijat, već samo David.
Mali centar sveta ne želi da bude jedini, doživljava sebe kao čest-cu koja koegzistira sa drugim česticama. Njihova snaga je njegova snaga; ne hrani se tuđom slabošću; ne mora da dominira okolinom da bi se razvijao. Ne polaže pravo na isključivost, izuzetnost ili prvenstvo u bilo čemu osim u dijalogu, u saosećanju i saodgovornosti. (Odlomak iz eseja « Mali centar sveta »)
U svetu, u ovom našem kutku u galaksiji, ne bi bila mogućna ljubav da nije malih centara sveta.
Jedan, veliki centar postojao je nekada, pre vremena. Usnulo sećanje na njega počiva u čovekovom izgnanstvu, u umiranju životinja i ćutnji biljaka, u krhotinama razbijenog suda, u iskrama svetlosti skrivenim u tamnoj materiji, u patnji postojanja. Naš se kosmos pretvorio u zrnca mikrokosmosa i samo zahvaljujući tome njegov raspad nije bio njegov konačni kraj. Svet je opstao u onome što je najmanje. Svet je smrtno željan malih centara sveta.
Velikog centra nema. Ako se negde i pojavi, nije to ništa drugo do iskušenje Istorije, koprena iluzije u oku ljudi žednih vlasti. Pretenciozan je, iziskuje moć i idelogiju, žudi za isključivošću i jedinstvenošću. Satire i guta male, sve dok i sam ne doživi propast. Scenario je uvek isti: raste sejući smrt, sve dok i sam ne iščezne.
Kad krene da buja, jedino je ono što je najmanje i što je sačuvalo ljubav u stanju da mu se suprotstavi. Zemaljske kušnje nagone nas da, umesto da ovladamo sobom, žudimo da, bežeći od sebe, ovladamo drugima. Tako se gube bitke sa uzurpatorima veličine. Golijata nikad neće pobediti drugi Golijat, već samo David.
Mali centar sveta ne želi da bude jedini, doživljava sebe kao čest-cu koja koegzistira sa drugim česticama. Njihova snaga je njegova snaga; ne hrani se tuđom slabošću; ne mora da dominira okolinom da bi se razvijao. Ne polaže pravo na isključivost, izuzetnost ili prvenstvo u bilo čemu osim u dijalogu, u saosećanju i saodgovornosti. (Odlomak iz eseja « Mali centar sveta »)
