MAJKA UBICE
Sin me je pitao: Da li bi me volela da nekog ubijem? I to je bilo pre nego što smo znali. Jer moj sin je bio samo dečak kad je pitao: Da li bi me volela da nekog ubijem? A ja sam odgovorila: Da.
Ona živi usamljeničkim životom sa sinom jedincem. Sin odrasta i već je stasao momak. Jednoga dana policija se pojavljuje na vratima, kažu da je njen sin ubio šesnaestogodišnjeg dečaka. Život se okreće naglavačke. Majka i dalje voli svog sina, posećuje ga redovno u zatvoru. Uočava jednu ženu koja je tu jednako često kao i ona. Još jedna majka. Spontano započinju razgovor i nastavljaju ga na putu kući, potom u kafićima i restoranima. Ali onda iskrsava pitanje koje će uzdrmati novo prijateljstvo – i odjednom, ništa više neće moći da se uzme zdravo za gotovo, niti ono što se desilo niti ono što će se tek desiti.„Ida Linde piše prozu kao pesnikinja, jedna slika vodi drugoj, ali je poruka sekundarna u odnosu na formu: značenje leži u stilu. A kada se zaplet zaoštrava, ton se takođe menja: pripovedanje nije suzdržano nego podrhtava od emocija. Na kraju će uslediti uzbudljiv i istovremeno veoma dvosmislen obrt.“ Dagens Nyheter„Otpočetka je prisutan zloslutni ton, ali priča nikada ne postaje previše eksplicitna i sve su rečenice pažljivo izbrušene u žive slike i zahtevna pitanja. Roman je neobičan spoj bestežinskog lirskog stila i neverovatne psihološke dubine. Upečatljivo i zadivljujuće.“ Tidingen Vi
Ona živi usamljeničkim životom sa sinom jedincem. Sin odrasta i već je stasao momak. Jednoga dana policija se pojavljuje na vratima, kažu da je njen sin ubio šesnaestogodišnjeg dečaka. Život se okreće naglavačke. Majka i dalje voli svog sina, posećuje ga redovno u zatvoru. Uočava jednu ženu koja je tu jednako često kao i ona. Još jedna majka. Spontano započinju razgovor i nastavljaju ga na putu kući, potom u kafićima i restoranima. Ali onda iskrsava pitanje koje će uzdrmati novo prijateljstvo – i odjednom, ništa više neće moći da se uzme zdravo za gotovo, niti ono što se desilo niti ono što će se tek desiti.„Ida Linde piše prozu kao pesnikinja, jedna slika vodi drugoj, ali je poruka sekundarna u odnosu na formu: značenje leži u stilu. A kada se zaplet zaoštrava, ton se takođe menja: pripovedanje nije suzdržano nego podrhtava od emocija. Na kraju će uslediti uzbudljiv i istovremeno veoma dvosmislen obrt.“ Dagens Nyheter„Otpočetka je prisutan zloslutni ton, ali priča nikada ne postaje previše eksplicitna i sve su rečenice pažljivo izbrušene u žive slike i zahtevna pitanja. Roman je neobičan spoj bestežinskog lirskog stila i neverovatne psihološke dubine. Upečatljivo i zadivljujuće.“ Tidingen Vi
