LEVITAN
Vitomil Zupan (1914–1987) je slovenački pisac čija proza strasno i nezadrživo prodire u područja o kojima se, u komunističkoj Jugoslaviji, nije moglo ni znalo pisati. Samonikao, jedinstven i svesno drugačiji, Zupan predstavlja jedinstvenu pojavu u jugoslovenskoj književnoj tradiciji. Njegov roman Levitan jedan je od najkontroverznijih slovenačkih romana XX veka. Prvi put objavljen 1982. u Sloveniji, Levitan je zbog svoje provokativnosti i opisa atmosfere socijalističkih zatvora morao čekati 10 godina na objavljivanje. Preko Levitana i njegovih zatvorskih drugova upoznajemo poseban i samosvojan svet, svet bez nade, nabijen najrazličitijim ljudskim sudbinama i strastima, ali pun zapanjujuće ljudskog, neuništivog, bilo da se radi o nasilju nad ljudima, erotizmu ili o nagonu da se preživi.
„Kod nas, službeno, nisu postojale tamnice i zatvori, već KPD – kazneno popravni domovi, gde su nas popravljali iz sve snage. Nigde drugde na svetu priprosti ljudi nisu voleli da čitaju Dostojevskog. Ovde je zabranjeni primerak Zapisa iz mrtvog doma išao iz ruke u ruku (Dostojevski je tada bio još strogo na socijalističkom indeksu, pre svega zbog Zlih duhova). Dobrodušan čovek, moler po zanimanju, osuđen u progonima protiv obogaćenih zanatlija, pričao mi je šta ga je u zapisima s robije najviše zaprepastilo: robijašu koji umire nisu teški lanci, već drveni krstić na grudima i dug pogled robijaša za orlom koga su pustili na slobodu… Da nije došao u ovu surovu školu taj čovek nikada ne bi čitao Dostojevskog – da je čitao Zapise nikada ne bi bio sposoban da shvati strahovitu dubinu oba opisa. Zapanjio me je, posebno razumevanjem priče o krstiću.“
Vitomil Zupan
„Nimalo Zupan nema sentimenta prema sebi i svom stradanju. On je satir, a ne mučenik, i više je seksa u njegovu romanu, nego što je zatvorskoga zlostavljanja. Osim toga, nije on nevinašce, niti sebe tako predstavlja. U zatvoru je završio jer se napio i tako pijan nekome iz slovenskoga političkog vrha dojavio da je Tito, kako je izvijestio švicarski radio, upravo podnio ostavku. Godina je bila 1948, malo nakon Rezolucije Informbiroa. Ujutro je pred nosom ugledao četiri revolverske cijevi, mamuran.“
Miljenko Jergović
