LAŽEŠ, MELITA

Pre tačno pedeset pet godina rodila se književna sestra čuvenog Pinokija, drvenog lutka kome, zbog svake izgovorene laži, nos postaje duži. Naime, 1965. godine prvi put je objavljen roman hrvatskog pisca, slikara i prevodioca Ivana Kušana (Sarajevo, 1933 ̶ Zagreb, 2012) naslovljen „Lažeš, Melita”, koji će postati jedno od najuticajnijih književnih dela za najmlađe čitaoce na čitavom jugoslovenskom prostoru. Njegovoj popularnosti znatno je doprinela serija snimljena po autorovom scenariju 1983. godine u kojoj je naslovnu ulogu dvanaestogodišnje Melite Kosić nezaboravno odigrala Gorana Stepanić. Novim izdanjem ovog romana, beogradska Laguna podsetiće mnoge nekadašnje čitaoce na trenutke beskrajnog uživanja u dogodovštinama plavokose devojčice koja svojoj okolini zadaje mnoštvo problema pričama u kojima je sasvim izbrisana ona katkada teško razaznatljiva granica između istine i onoga što se tako ne može nazvati. Istovremeno, biće ovo prilika da se generacija mladih čitalaca upozna sa jednom od najupečatljivijih junakinja uz koju su odrastali njihovi roditelji. Melita i danas skoro liči na svoje čitaoce baš koliko i nekada. Ona žudi za pažnjom, u prvom redu za ljubavlju i poverenjem prezaposlenih roditelja, traga za sagovornikom koji je neće izvrgavati poruzi zbog jezičkih omaški ili nespretnosti u vožnji bicikla, pokušavajući da osvoji naklonost drugova i veže ih za sebe uzbudljivim pripovedanjem koje u lako sklizne u fantaziju. Ali, ona ne laže da bi stekla korist ili se izvukla iz neprijatne situacije kao većina onih koji je optužuju da je lažljivica. Nije ni nalik ocu koji odlazi na lažno bolovanje, tetki koja se služi prevarom da bi navela Melitinu mamu da je najzad poseti. Njene priče su drugačije od hvalisanja razrednog starešine, prepredenih akcija halapljivog brata i svih bližnjih koji u svakodnevnim razgovorima vešto zaobilaze istinu, skreću sa teme koja im ne odgovara, laskaju ili se eufemistički izražavaju imajući pred sobom jasan cilj. Melita, za razliku od njih, stvarnost obogaćuje fantazijom kako bi se sama osetila vrednijom i da bi drugima bila zanimljivija. Najkraće rečeno ̶ da bi bila voljenija i manje usamljena. Bez nestvarnih priča koje pripoveda sa zanosom, ona uvek ostaje u drugom planu. Nije odlikaš poput brata Nenada koji je opsednut hranom, nije zabavna kao drug Šilja, niti okretna kao drugarica Verica. Upravo u želji da bude primećena, ona bezazleno izmišlja. Iako njena mašta nije podstaknuta i inspirisana umetničkim delima, devojčica se najbolje razume sa slikarom Poklepovićem, koji živi u susedstvu. Jedino on Melitinim lažima ne pridaje naročitu pažnju, već joj pokazuje kako da na poseban način posmatra stvarnost oko sebe. U časovima šetnje provedene sa ovim zanesenjakom, Melita će shvatiti da stvarnost obiluje onim što je lepše, uzbudljivije i nestvarnije od svega što možemo izmisliti. Ali, otac i brat, koristeći majčino odsustvo iz kuće, preduzimaju sve ne bi li Melitina ružna navika bila zauvek iskorenjena. U tom času, kao da se čitav svet, i sam lažljiv i sklon neistini, zaverio protiv devojčice, na okrutan način je opominjući da vodi računa o posledicama koje mogu imati reči. A kakvu snagu, lepotu i vedrinu one mogu imati čak i u naizgled nepretenciozno napisanom štivu, mogu se uveriti svi koji provedu nekoliko dragocenih čitalačkih časova u društvu Kušanove šarmatne i svevremene junakinje.