PRIČE IZ AMERIKE

U doba „vikenda” evropske istorije – kako je Žirodu duhovito nazvao poslednje dve decenije pred prvi svetski rat – na različitim krajevima sveta živela su i radila tri majstora pripovetke – u Rusiji Čehov, u Francuskoj Mopasan, a u Americi O. Henri. Dok su Mopasan i Čehov dolazili kao izdanci velikih literatura, O. Henri se pojavio u zemlji koja je tek stvarala svoju autohtonu literaturu, pozorište, slikarstvo i koju su tek čekali bogatiji dani sa jednim Foknerom, Tomasom Vulfom, Hemingvejem ili Judžinom O’ Nilom.

Bez ikakvog patriotskog preterivanja američki istoričari književnosti znaju skromno mesto O. Henrija u književnosti, kako u američkim, tako i u svetskim razmerama. Za njih on ostaje majstor male pripovetke, koji je ostavio sliku Amarike koja je već davno nestala, pomalo sentimentalan i nostalgičan, uvek spreman da zabavi, trone, izmami suzu, iznenadi efektnim obrtom, a pritom se blago podsmehne svojim sugrađanima. O. Henrijeva popularnast je porasla posle njegove smrti, naročito kada su 1913. godine, bila izdata njegova celokupna dela. Tada je Amerika shvatila njegove vrednosti i prepustila se njegovom neodoljivom pripovedanju. U čemu je tajna njegovog uspeha? O. Henri pre svega zna da pronađe fabulu, dopadljivu, izrazitu, i zna da je kaže sažeto, bez insistiranja na pojedinostima koje bi nepotrebno produžavale priču.Posebna sposobnost O. Henrija je da iznenadi naglim obrtom. Sa nešto ironije, istoričari književnosti kažu da su njegovi nagli obrti na kraju priče – „zaštitni znak” O. Henrijevog stila. Gotovo da nema priče koja nema ovaj završni obrt…Iz predgovora Jovana Ćirilova