NIZ VODU
Posle Turskog groblja poneki čitalac je mogao steći utisak da je ovom knjigom pesama sve rečeno, da je došlo, ako ne već do tačke na kojoj sam govor prestaje, ono do mesta gde neće biti pesničkog govora. Knjigom Niz vodu, Simon Simonović je porekao taj utisak svojevrsnom energijom koja ne traga toliko za finesama, koliko želi da potvrdi samu sebe, ne u slikama vedrine, nego u prizorima i prikazima delovanja životne snage uprkos svemu. Ta snaga se ovde pojavljuje i kad mora da se prepozna i nađe za sebe reči u životu koji živimo oštećeni; u životu smo, ali „u rđavu”. Poeziji upravo to treba, od toga živi i s tim jednako traje.
