KĆERI, ZAR NE VIDIŠ DA GORIM

Poezija Ivane Maksić je poziv na klasnu pobunu, davanje glasa osujećenima i prekarnima, koji su glavni junaci ove knjige. Ulazeći u dijalog s različitim društvenim konstruktima, ali i literarnim tradicijama i tzv. univerzalnim vrednostima – kao prećutnim partnerima u održavanju postojećeg poretka – čitalac,  zajedno s pesnikinjom, prepoznaje smisao borbe, ali i ishodište teksta, u mogućnosti za stvaranje nove društvene zajednice. Idejno i ideološki nedvosmislena poezija poput ove mogla bi na tom putu poneti baklju.

KĆERI, ZAR NE VIDIŠ DA GORIM

tog dana, evo, ginu konji

svi jahači moji kroz maglu, kopljima

kroz vodu, krv, šumu, vatru,

vatra, vatro, gorim, rekli su

ivana, rekli su, ona, ta, žena, ja

na ivici, do kraja, uvek kroz tajne

vira, vihora, čizme su stradale,

talas je pucao, nikada, znaš,

goniči robova iz prošlog života

nisu ustuknuli, kćeri, vatra,

plamičci se kotrljaju, plivaj,

idi dalje od mene, preplivaj

svе bure, budi leden grumen uglja,

budi nevidljivi dijamant,

samo ne vuci prtljage incestuoznih

sinova za sobom, ne govori mnogo,

preobrazi se, preobrati, stišaj sve

ne i vatru, vatrom budi, gori, ne traži

merdevine, izbegavaj sahrane, ne nosi

cipele, dalje od svake bolesničke sobe,

ne obaziri se na moral,

ti, daleki prijatelju,

ne nosi belo, nemoj, nikada,

kao prkos ostani, hrid, cvet nara

ne maši nikome, ni meni, ni izdaleka,

ne maši, preziri rastanke,

ne pružaj šake pri pozdravu,

ne uzgajaj metak u dlanu,

ne lomi strele, neka ih, u mesu,

drugi ih ne vide

ne grli kad ostavljaš

drugi ne vide

ne osmišljavaj odlaske i boli

drugi ne vide

kćeri, vatro, moja nisi, beži

samo nestani, drugi ne vide,

samo nestani