KATATUMBO
Osobenost Lukićevog pripovedanja, pored (kao uzgred) iznošenja zadivljujućih činjenica o najneobičnijim vremenima, mestima i događajima, sigurno jeste pomalo detinjasta, a u stvari brižna očinska iskrenost, koja naprosto izvire iz njegovog srca, prepunog ljubavi. Kako drugačije tumačiti SMS pozdrav za laku noć: „Mirno more, maestral u jedrima, zvezda u oku i spokoj u duši, Plava Ptico“. Ili, na primer: “Jedan san obično sanja jedan čovek. Ako isti san sanjaju dva čoveka, onda se to zove ljubav.“
Lukićeva ljubav je vanvremenska: „pozvao bih te na vožnju vremeplovom u jednom smeru...“ jer, za onog koji voli, tri godine minu „kao tri trepštaja oka!“ Lukićeva ljubav je vanprostorna, obavijena muzikom i vinom: Smak (čudesni zvuk Točkove gitare i Borisovog glasa), Indeksi (kultni muzički sastav koji su Sarajlije više cenile od „dugmića“), Atomsko sklonište (prožimajući vokal Serđa Blažića), Leb i Sol (makedonsko muzičko čudo), Dado Topić (i njegova oda Makedoniji), Flitvud Mek (sa nezaboravnim albatrosom), Ibrica Jusić (trubadur sa mačkom koja drijema), Teli Savalas (Kodžak metalnoga basa), Toma Zdravković (muzička legenda iz Pečenjevce, bez Danke, Branke, Ljiljane,...), Superhik i Grunf (kontraverzni junaci iz stripa Alan Forda), kao i vina: Porto, beli i crveni Bermet (vinarije Kiš iz Sremskih Karlovaca)...Uz nepresušnu Ljubav, nit koja povezuje Lukićeve knjige jeste Rodoljublje. Iako rođen na Ubu i radnju svojih priča smešta uglavnom u središte pitome Tamnave, pisac ne propušta priliku da čitaoce podseti na surove zločine nad Srbima, izvršene tokom 20-og veka, sa ciljem zatiranja svega što je srpsko. U romanu Katatumbo, spomenut je takav jedan krvavi pir mržnjom zadojenih bugarskih vojnika i njihovih domaćih pomagača u okolini Bujanovca, januara 1944. godine. Razlozi opisa tog zločina nisu samo očigledna sličnost registarskih tablica BU i UB, niti što je piščeva baba rodom iz tog kraja, nego što se takvi događaji jednostavno ne smeju zaboraviti (kako se ne bi ponovili).Upravo zato Lukićev uzbudljivi roman, nasuprot sujeverju da „grom nikada ne udara dvaput u isto mesto“, nosi metaforični naziv po kolumbijskoj reci Katatumbo, na čijem ušću u jezero Marakaibo (Venecuela) grom odjednom udari dvesta trideset i tri puta!Velika sličnost pomenute reke i jezera sa odnosom muškarca i žene, koji se zaista vole, nije slučajna. Premda, kad sve prođe, ostaju zapisane reči. A „reči su plod čovekove nemoći da svoja osećanja i razmišljanja zadrži za sebe.“Višedecenijski književni trud profesora matematike, inženjera-ekologa, ubskog pripovedača-hroničara i nadasve, oca tri kćeri, Dragana N. Lukića, već dvadeset i jednu godinu rađa zrelim plodovima. Počevši od zbirki priča „Plava“ (1999.) i „Eskimi“ (2002), zatim sjajnog romana „Čovek nije ždral“ (2005), preko neobičnih zbirki pesama i priča „Iluzije“ (2009.) „Sasvim obični ljudi“ (2012), „Flogiston“ (2014), a naročito izveštaja-novele „Voda“ (2017), njegova životna pripovest na stranicama novog romana „Katatumbo“ svetli zrelim sjajem. Kako sam pisac priznaje, to je „knjiga o nadmudrivanju dobra i dobra, odnosno zla i zla, zavisno već od ugla gledanja.“Iz recenzijeSlaviša Đukanović
Lukićeva ljubav je vanvremenska: „pozvao bih te na vožnju vremeplovom u jednom smeru...“ jer, za onog koji voli, tri godine minu „kao tri trepštaja oka!“ Lukićeva ljubav je vanprostorna, obavijena muzikom i vinom: Smak (čudesni zvuk Točkove gitare i Borisovog glasa), Indeksi (kultni muzički sastav koji su Sarajlije više cenile od „dugmića“), Atomsko sklonište (prožimajući vokal Serđa Blažića), Leb i Sol (makedonsko muzičko čudo), Dado Topić (i njegova oda Makedoniji), Flitvud Mek (sa nezaboravnim albatrosom), Ibrica Jusić (trubadur sa mačkom koja drijema), Teli Savalas (Kodžak metalnoga basa), Toma Zdravković (muzička legenda iz Pečenjevce, bez Danke, Branke, Ljiljane,...), Superhik i Grunf (kontraverzni junaci iz stripa Alan Forda), kao i vina: Porto, beli i crveni Bermet (vinarije Kiš iz Sremskih Karlovaca)...Uz nepresušnu Ljubav, nit koja povezuje Lukićeve knjige jeste Rodoljublje. Iako rođen na Ubu i radnju svojih priča smešta uglavnom u središte pitome Tamnave, pisac ne propušta priliku da čitaoce podseti na surove zločine nad Srbima, izvršene tokom 20-og veka, sa ciljem zatiranja svega što je srpsko. U romanu Katatumbo, spomenut je takav jedan krvavi pir mržnjom zadojenih bugarskih vojnika i njihovih domaćih pomagača u okolini Bujanovca, januara 1944. godine. Razlozi opisa tog zločina nisu samo očigledna sličnost registarskih tablica BU i UB, niti što je piščeva baba rodom iz tog kraja, nego što se takvi događaji jednostavno ne smeju zaboraviti (kako se ne bi ponovili).Upravo zato Lukićev uzbudljivi roman, nasuprot sujeverju da „grom nikada ne udara dvaput u isto mesto“, nosi metaforični naziv po kolumbijskoj reci Katatumbo, na čijem ušću u jezero Marakaibo (Venecuela) grom odjednom udari dvesta trideset i tri puta!Velika sličnost pomenute reke i jezera sa odnosom muškarca i žene, koji se zaista vole, nije slučajna. Premda, kad sve prođe, ostaju zapisane reči. A „reči su plod čovekove nemoći da svoja osećanja i razmišljanja zadrži za sebe.“Višedecenijski književni trud profesora matematike, inženjera-ekologa, ubskog pripovedača-hroničara i nadasve, oca tri kćeri, Dragana N. Lukića, već dvadeset i jednu godinu rađa zrelim plodovima. Počevši od zbirki priča „Plava“ (1999.) i „Eskimi“ (2002), zatim sjajnog romana „Čovek nije ždral“ (2005), preko neobičnih zbirki pesama i priča „Iluzije“ (2009.) „Sasvim obični ljudi“ (2012), „Flogiston“ (2014), a naročito izveštaja-novele „Voda“ (2017), njegova životna pripovest na stranicama novog romana „Katatumbo“ svetli zrelim sjajem. Kako sam pisac priznaje, to je „knjiga o nadmudrivanju dobra i dobra, odnosno zla i zla, zavisno već od ugla gledanja.“Iz recenzijeSlaviša Đukanović
