KARENJINA I VRONSKI U ZADIMLJENOJ KRČMI
Kada nas naopuste sve legende, kad umire Habermas, kada naoko ostajemo sasvim sami, ćudljivo naše međuvreme ima mnogo šta da nam kaže. To je sve nalik na one pukotine koje su za sve nas osvojile sotije i romane Andre Žida. Sažeto kazivanje nije ničiji trnaskript, niti ona kafkijanska biografija koju, uvek iz početka, pišemo pred naoko nevidljivim islednikom. Kratka priča je sve samo ne samozadovoljni početak i kraj poza, kao nekadašnji engleski romani, uvek ima hladan rep. Ranko Pavlović to dobro zna, i stoga njegova naknadna promišljanja imaju neodoljivu aromu skrajnutosti, zabranjenog voća, istina obično nedodirljivih, kanjona odista neispitanih.
