KAD MRTVI PROZBORE

Knjiga Kad mrtvi prozbore se čita u jednom dahu, jer to je povest o teškoj i tragičnoj sudbini Srba s Kosova, Metohije, Crne Gore i Makedonije, iz pera klasičnog i jedinog pripovedača našeg tužnog juga koji je svoje opredeljenje platio životom.

Najbolje i najvažnije pripovetke Grigorija Božovića u jednoj knjizi, u reprezentativnom izdanju.

Iz zagonetnog naslova Kad mrtvi prozbore krije se knjiga koja obeležava istorijski i kulturni put Grigorija Božovića, istaknutog srpskog pisca. Nju čini reprezentativni izbor od 40 najznačajnijih pripovedaka, ili bolje reči tragičnih i gorkih priča iz Stare i Južne Srbije, danas Kosova i Metohije, Makedonije, Crne Gore i Ibarskog Kolašina. Grigorije Božović prikazuje suštinu srpskih nacionalnih dilema s kraja 19. i početkom 20. veka. Sudbine njegovih junaka određene su borbom između odanosti Kosovskom zavetu i pritisaka turskih i bugarskih vlasti. Svaka Božovićeva priča zato je uronjena u bogatu kulturnu i istorijsku pozadinu, a u skladu sa vremenom i mestom radnje.Uživajte u tekstovima koji nadilaze vreme i prostor, isprepleteni istorijom i kulturom Srba iz naših klasičnih epskih krajeva.Iz predgovora Milete Aćimovića Ivkova„Dugo zabranjivan, postepeno je Grigorije Božović vraćan u naš javni govor. U tom vraćanju, zbog nesrećne sudbine, mnogo šta je njegovo preko stvarnih dimenzija viđeno kao veliko i izuzetno važno. A u savremenosti dramatično obnovljena kosovska istorijska sudbina i priča, dodale su tom povratku još jednu povišenu meru očekivanja i značenja.Izbor pod naslovom Kad mrtvi prozbore nastoji da tom očekivanju primerno odgovori izdvajanjem njegovih umetnički najostvarenijih, kao i onih za njegovu književnu ideologiju i pogled na svet ilustrativnih i reprezentativnih pripovedaka.Promenio se odnos novijih pokoljenja prema ovom udesnom i svetom prostoru srpske istorije. Od kosovske se zemlje onemoćalo i poistiha odstupa i odustaje. Književnost u tome nema udela, ni kao podsećanje, ni kao opomena. Savremenost je ustuknula od božovićevske osveštane starine: etike i obraza. Obezličila ih i potrla. Tradicija danas nije dovoljan zaklon, oslonac ni okrepa, a književnost nema pokretačkog značaja. Od divlje se šume ne vidi stari dub. Ni krst na njemu. Utihnuli su stvaralački i „junački uzmasi“. Ponovo se pitamo: Šta da se radi? Kuda i kako dalje sa Kosovom, bez Kosova? Svojom izrazitom kulturno-nacionalnom i patriotskom orijentacijom odgovor može da pruži i proza Grigorija Božovića.”