JARČEVA PLANINA
Svi romani Dejvida Vana su mračni. Oni proniču u dubine ljudskog iskustva u svom njegovom tragičnom sjaju. Ni „Jarčeva planina“ se u tom smislu ne razlikuje od prethodnih, ali Van u svom najnovijem romanu odlazi i korak dalje, zadirući u domen nasilnih poriva koji se kriju u svakom ljudskom biću. Ovaj roman primorava čitaoca da se zamisli nad morem nijansi zla i zapita o bezgraničnoj spremnosti društva da toleriše najrazličitije vidove nasilja.
„Najsavremeniji i ujedno vanvremenski pisac. Jarčeva planina je blistav primer Vanovog majstorstva.“ Robert Olen Batler, dobitnik Pulicerove nagrade
U jesen 1978. na porodičnom ranču na Jarčevoj planini u severnoj Kaliforniji jedanaestogodišnji dečak se pridružuje svom ocu, dedi i bliskom porodičnom prijatelju Tomu u godišnjem lovu na jelene. Svake jeseni ova muška družina vraća se suvom, požutelom pejzažu prošaranom hrastom, čestarom i ponekim borom, koji čuva njihovu istoriju, gde se evociraju sećanja na indijanske pretke i razmenjuju priče o lovačkim podvizima. Ako dečak uspe da ulovi jelena, prvi put će njegova priča postati deo porodične povesti. Puška mu je na ramenu, prsti ga svrbe, spreman je.Kada dođu do velike gvozdene kapije kroz koju se ulazi na porodični posed, otac će kroz optički nišan puške u daljini ugledati lovokradicu. Na svojoj vinčesterki dečak ima samo mušicu; otac mu čita misli i pruža svoju pušku da bi bolje osmotrio uljeza. Jednostavan čin prouzrokovaće tragediju koja će preobraziti ove muškarce i ovu porodicu do te mere da će biti prisiljeni da preispitaju sebe i sve što su mislili da znaju.„Jarčeva planina nas vodi u samo srce tame američkog zapada, gde tumaraju naoružane kreature lišene i najmanje mogućnosti da komuniciraju van jednostavnog koda najsirovijeg nasilja.“ Iz pogovora Vuleta Žurića
