JAKOB FON GUNTEN
Valzerovo pripovedanje pridobija nas bezvremenskom milinom izlaganja, nežnom i neusiljenom magijom, kojom ono svakodnevno, jednim potezom pomera u sferu nadahnutosti i tajanstvenosti. Njegovo razgranato umeće pisanja, to samozadovoljenje estetskim, čak i tamo gde se etičko dovodi u pitanje, nije samo udobno izostavljanje moralnog, to je i skromno i dražesno odustajanje od donošenja ocena ili čak propovedi, pod aluzijom igrarije; tu i tamo, umesto igrarije postaje vidljiv esteticizam, stav koji za granice života kaže Da!, jer je on, posmatran kao gluma, veliki i lep, ako ga posmatramo zanemarujući patnje.
– Herman Hese
