JA, KOZMO

Kozmo obožava da jede šunku, može satima d gleda „Diskaveri” i lunja istim ulicama u kojima uvek vidi, čuje i namiriše nešto zanimljivo i novo. Iako mu je već osamdeset dve godine, spreman je na sve da usreći svoje bližnje, pa čak i da učestvuje u proslavi Noći veštica maskiran u kornjaču, da odmeri snage sa mnogo veštijim i mlađim učesnicima plesnog takmičenja, da uteši sve koji su tužni i umiri one koji osećaju nelagodu i strah. Iako ga muče nesnosni bolovi u ostarelim kostima, predano se trudi da izvede i najzahtevnije plesne korake nalazeći svoje uzore u čuvenom filmskom mjuziklu „Briljantin” iz osme decenije prošlog veka. Ljubav, odanost i trud koje on nesebično ulaže kako osmesi na licima članova porodice Voker, Zore i Dejvida i njihove dece, dvanaestogodišnjeg Maksa i petogodišnje Emaline, ne bi postali tek davnašnja uspomena sa porodičnih fotografija, čine njegovu ispovest jedinstvenom, dirljivom i, uprkos svemu, vedrom. Jer Kozmo je, zapravo, zlatni retriver koji je porodični ljubimac postao pre nego što se njegov najbliži prijatelj, dečak zatečen roditeljskim nesuglasicama i bračnom krizom, rodio. U priči o pokušaju da se jedna nekada skladna porodica održi na okupu, ispričanoj iz ugla ovog neobičnog, veštog i zanimljivog pripovedača, zadiviće nas plemenitost, odanost, ali istrajnost i saosećanje koje nama dvonošcima često nedostaje. Posle sklapanja korica knjige američke književnice Karli Sorosijak, bićemo bogatiji za jedno važno čitalačko iskustvo. Na osnov njega, verujem, ne jednom ćemo se zapitati ima li u psećem lavežu, kevtanju i radosnom pozdravu repom više iskrenosti i smisla nego u svim ljudskim olako izrečenim rečima i ishitrenim postupcima.