GLASOVI ŽUTE SVESKE

Sonja Ćirić: Glasovi Žute sveske Glasovi Žute sveske, najnoviji roman Sonje Ćirić, književnice čiji je opus do sada prevashodno bo posvećen čitaocima u najosetljivijim godinama, i dalje se obraća onome najsenzibilnijem u našem čitalačkom biću, onome što je uprkos svemu, u nama ostalo krhko i nežno do zrelih godina. Jer junaci ove suptilne proze, koja i svojom strukturom to sugeriše, zapravo su ljudi koji su toliko zaokupljeni sobom, profesionalnim projektima, željama i htenjima, da nisu ni primetili kako su kroz istinski cilj odavno prošli i ostavili ga za sobom. Svi oni su duboko ranjivi, introvertni i usamljeni, jer su, prerano svodeći bilans proživljenog, zastali poraženi gubitkom najvrednijeg što su u svojim životima stekli. Sve junake ovog ostvarenja, i Borisa, koji je po zanimanju scenarista, i njegovu suprugu Jelenu, novinarku poznatog nedeljnika, kao i njenog polubrata Milena, studenta književnosti koji je izgubio govor nakog prekida mladalačke veze, suštinski određuje pisanje. Ali, iako su reči ono čime se oni profesionalno bave, iako ih, kako je zapisao jedan od junaka Sonje Ćirić, ljudi upotrebljavaju sa lošom namerom i želom i zato misle da su reči razlog za svađu, za sukob, za mržnju, za rastanak, reči kao da gube autentična značenja. U trenutku nagle koagulacije bola, izrečeno postaje sasvim nevažno naspram onoga što je prećutano. Išćitavajući stranice Borisovih evokacija, Jeleninih solilokvija, kao i Milenov tekst u nastajanju, stičemo utisak da su to tri zasebna, ali ipak tri monologa na istu temu. U prozi bez deskripcije i klasične naracije, ta tri glasa od kojih zajedničkm životnim prostorom odjekuje samo ženski vokal, pripovedaju naizgled istu priču o krahu jednog srećnog braka, o tome kako bliskost neprimetno iščili dok su supružnici zaokupljeni samim sobom, o njenom neumitnom preobražaju u naviku, usamljenost ili puki suživot dvoje ljudi koji se plaše promene, novog i drugačijeg. Stoga junaci Glasova Žute sveske neprestano govore, ali međusobno ne razgovaraju. Jelena i Boris odavno ne ostvaruju istinsku komunikaciju čak ni sa vlastitim detetom, na čiju životnu radost i detinju spontanost odgovara samo Milen, upravo onaj koji je, sa dijagnozom da ne komunicira sa okolinom, da je zatvoren u vlastitu unutrašnjost, nedavno otpušten iz bolnice. Ni ono što izgovaraju, ni ono što zapisuju junaci ovog dela, uopšte nije upućeno drugom. Govor i pisanje su prevashodno načini da junaci koji gube tlo pod nogama i na ličnom i na profesionalnom planu, preispitaju sami sebe i preciznije formulišu svoje često protivurečne misli i osećanja. To je zajedničko i Jeleni (koja ignoriše problem ne prihvatajući da je njenom braku, koji je bio primer zajedništva izazivajući zavist i podsmeh u okolini, došao kraj), i Borisu (koji se zbog osećanja izgnanosti iz vlastitog života odlučio da, bez pozdrava i objašnjenja, napusti dom i krene u potragu za onim što je izgubljeno), ali i Milenu koji sve to nemo posmatra i krišom iščitava redove iz žute sveske koja je trebalo da bude dnevnik ljubavi njegove polusestre i zeta, inventar njihovih srećnih trenutaka, ali je tokom prethodnih godina postala svojevrsna knjiga žalbi na život i na kompromise koji su uslov za zajedništvo. Junaci Sonje Ćirić, sve više se udaljavaju jedan od drugog, jer su zapravo usmereni više ka traganju nego ka nalaženju. U tome treba tražiti i razloge zbog kojih u njihovim životima, mislima i emocijama, savremeni čitalac lako, već na prvi pogled, prepoznaje nešto što mu je dobro poznato, zbog čega je i sam očajan. I zašto. baškao da je oduvek njegova, u žutu svesku tvrdih korica, i sam nesvesno, počne da dopisuje vlastite poraze i samoće.